УСПЕСИ Првог балканског рата подигли су расположење југославенске омладине „до пароксизма“. Непрестане манифестације у Србији, захваљујући полицији, претвориле су се у демонстрације српског народа, али и муслимана (Срба исламске вере), у Сарајеву и широм Босне и Херцеговине.

Демонстрација у Сарајеву било је и раније, али први пут је пала и омладинска крв, прва после радничке 1908. Како је истицао Јевтић, судски процес „Пјанић - Љубибратић“, који је завршен осудом, показао је да у „Босни стоји организован цио један нараштај“:

Хрватски сепаратисти око ‘Хрватског дневника’ успели су да ове демонстрације (...) прикажу као манифестације за тријализам. И, природно, српски политичари су реаговали на свој начин... Па ипак, омладина се није разбила; нису је успели разбити ни политичари, ни насиља режима, ни старчевићанске организације, ни ватиканске Маријине конгрегације клерикалаца у којима је добри Бог бдео над аустријским ћесаром и круном Св. Стефана. Срж омладине остао је неповређен, али су се продубиле разлике између два нараштаја“.

Током балканских ратова 1912/13. Аустрија је у потпуности стала на страну српских непријатеља, што је изазвало огорчење у српским либералним омладинским редовима. У мају 1913. Поћорек је ставио ван закона све српске установе у Босни, запечатио српску „Просвјету“, увео комесаре у све национално-културне и привредне установе, затворио радничке просторије, разјурио Сабор и строго контролисао муслимански „Гајрет“, који је важио за србофилску установу културе. До коначног обрачуна са Србима, Хабзбурговцима је остајало све мање времена, и зато су журили у сукоб.

У оптужници против српског соколства установљено је да су српски соколи у мају 1914. присуствовали конгресу земљорадничких задруга у Липику, и то соколска друштва из Пакраца и Босанске Градишке, под вођством свештеника Душана Суботића. Даље се наводи да је првог дана конгреса у родољубивом заносу говорио свештеник Суботић: „Само сложно браћо, наша српска домовина, ако нас Бог поживи, постигнуће оно што тражимо, борићемо се заједно за нашу домовину“. Присутни су говор свештеника Суботића пратили повицима; „Живела наша српска домовина!“

БАРТУЛОВИЋ И АНДРИЋ Нико Бартуловић и остали ухапшени прво су били у затвору у Сплиту, потом у Шибенику. После месец дана превезени су бродом до Ријеке и железницом преко Загреба, Ђекенеша, Будимпеште, „опет натраг“, преко Прекомурја, у Марибор. Иво Андрић је у исповедном лирском првенцу Екс Понто, с поднасловом „Записи из заточења 1914-1917“, оставио књижевно сведочанство о свом и Бартуловићевом робовању у аустријским тамницама.

После вежбе, коју су извели присутни српски соколи, поново је говорио парох Суботић: „Драга браћо Срби! Дошли смо из српске Босне да посетимо ове српске крајеве и носимо од ондашње браће српски поздрав... Оне доле смо ослободили, а сада имамо још много да ослободимо браће испод јарма и да дођемо до нашег циља“. Помињући редом Босну и Херцеговину, Лику и Крбаву, Кордун и Банију, „племениту Славонију“, Срем, плодни Банат и Бачку, узвикнуо је: „Живеле српске земље“!

На Видовдан 1914. сазван је у Бечу конгрес „Југославенског уједињења“. На конгрес су пристизали делегати „са свих универза“ и „из свих крајева Отаџбине“. Главни организатори конгреса били су Сплићанин Љубо Леонтић, Васа Стајић, Шпиро Солдо, Мирко Косић, Перо Слијепчевић, Урош Круљ, Шукрија Куртовић, Ауер, Нико Бартуловић и други. За све њих „југословенско уједињење је било готова ствар“.

Главни је мотив био да се „искористи моменат и пожури са сломом Монархије“. Требало је дакле, пожурити у сукоб. Сукоб је, међутим, већ истог дана куцао на врата пошто је у Сарајеву убијен Франц Фердинанд, који је био „инкарнација тежње за експанзијом Аустрије и германства“. Он је, према Бартуловићевој процени, био интимни пријатељ с немачким кајзером Вилхенмом ИИ, мрзео је Србе и југословенство па је употребљавао словеначки и хрватски клерикализам за ширење сепаратизма.

Убиство престолонаследника Франца Фердинанда означило је масовна хапшења, утамничења и ликвидације атентатора, југославенских националиста, понајвише сокола. Франковачка, клерикална и муслиманска штампа у Босни харангирала је против Срба и омладине, рушено је и пљачкано све што је српско, извођен је нечувен терор. Бартуловић је хроничарски записао: „Гдјегод је био ухваћен какав Србин, нарочито омладинац, био је најпре премлаћен, а онда ухапшен. Најмрачнији типови, под заштитом генерала Потиорека и надбискупа Штадлера, изводили су та разбојства...“

Према Бартуловићевом опису догађаја, и у Далмацији је 1914. била уопште бурна. У самом Сплиту, на први дан мобилизације затворено је око 200 људи.

(Крај)