О ОМЛАДИНСКИМ револуционарним настојањима уочи Првог светског рата детаљне записе оставио је књижевник (драматург) Боривоје Јевтић (1894-1959) у књизи "Сарајевски атентат", који је, насупрот "колегиници" драматургу Биљани Србљановић, Младу Босну представљао као првенствено српски национални покрет јужнословенског сједињења.

"Створена једним очајањем, цела само 'крик очајника'" по речима В. Гаћиновића, "Млада Босна је настала у једно загушно време, у тренутку кад је младим људима с развијеним националним осећањем постало јасно да се с једном неморалном државом и с једним неморалним системом не може борити законитим путем и законитим средствима. Утолико, она није била само крајња левичарска, опозиција режиму, него је стајала на ратној нози и са свим партијама које су се бориле легално. Да Босни не треба никаква милост, и да она неће ни тзв. уставних концесија, ни аутономија, ни федералних 'тријализама', рекао је јасно Богдан Жерајић. Све што је она хтела, казано је у две речи: национална слобода".

Према Јевтићевом проницљивом запажању, зачетницима Младе Босне било је јасно шта хоће Аустрија ("анексија је то одлучно нагласила"), али им је исто тако било јасно и што хоће старији појас политичара: васпитан у апсолутистичкој атмосфери, без јаких и пожртвованих вођа, без израђене националне идеологије, он је свој национализам посматрао и неговао романтичарски. Кад је сабор (босански) отворен, том појасу је изгледало да је један његов сан остварен: несумњиво, створена је база за један правилнији ток живота, политички сношљивији, и, уз то, више заштите домаћем елементу. Аустрија је покрај тога, обећавала факултативно решење аграрног питања, а бегова није било само међу муслиманима...

"АНТИХАБЗБУРШКИ ПОКРЕТ У ДАЛМАЦИЈИ ПРОТИВ "апостолске" Хабзбуршке монархије, поред Срба православних, иступали су римокатолички омладинци из западних јужнословенских покрајина. Персонификација свих омладинских либералних револуционарних идеја и настојања у Далмацији био је књижевник Никола Нико Бартулоловић, из Старог Града на Хвару. Заједно с књижевником Тином Ујевићем и Владимиром Черином радио је на стварању национал-либералног револуционарног југославенског покрета. У тој борби нарочито су се истицала два листа ‘Застава’ коју је уређивао сплитски адвокат Оскар Тартаља (припадник "Црне руке"), и "Слобода", чије је уредништво, преузео "баш концем" 1913, Бартуловић и претворио је у "први и једини дневни лист у Далмацији".

За Јевтића је било природно да се Млада Босна ставила с оне стране барикада и према режиму и према домаћим политичарима. "Оно што је она разумела, то је био само мушки и стваран тон Радуловићева 'Народа' и Кочићеве аграрне 'Отаџбине'. Друго није хтела да разуме, и било јој је одвратно политичко ценкање, све те млаке саборске ‘већине’ које су, уз незнатне концесије, пристајале да подупиру владу. Па ипак, ако није била политичарска и политикантска, она је била више политичка од политичности професионалних политичара и већине 'саборских отаца'. И природно: садржај је у Младој Босни, у националној и социјалној сфери - јер је то она била у исти мах, - давао универзитетски нараштај, образован на врелу реално-социјалних питања".

Све је то, према Јевтићевом мишљењу, утицало да Млада Босна тражи, међу старијим политичарима, "стварног додира само с (...) људима који су у питањима социјално-економским делили с њом радикално мишљење":

"Године 1912. пред балканске ратове, већ је у Сарајеву излазила, под уредништвом Ђорђа Пејановића ‘Српска омладина’ око које се купио цео најмлађи нараштај Младе Босне. Ту се већ могла оштро видети цела разлика између омладине јучерашње, претежно литерарне, формалистичке, коју је од свих акутних питања у првом реду интересовало питање да ли је Босна српска или хрватска, - и омладина од данас која је (...) форсирала народно јединство, писала екавски, и постављала проблем народног ослобођења и уједињења у сферу битно реалног.

Њене тежње је Јован Скерлић тачно изложио у једном критичком осврту на тадашња омладинска струјања ‘Наш нови нараштај’. Омладина Босне није била ни регионалистичка, ни уско националистичка. Уз појам националног ослобођења увек је ишао и појам једног новог друштвеног уређења и поравнања економских разлика: једно без другог се није могло разумети".

"Млада Босна је", писао је Б. Јевтић, "долазила после Маркса и Енгелса, после руске револуције из 1906; неки њени чланови су прошли школу Масариковог социјализма, многи су видели крваве радничке немире у Сарајеву, 1908. Уз то, аграрно питање је стално висило над главом. Већ 1911. као знак нових погледа на актуелна питања, један од омладинаца пише у Радуловићевом ‘Прегледу’ чланак о потреби облигаторног откупа кметова...Тај омладинац је муслиман и бег који је сам лично требало да страда при оваквом решењу аграрног питања, г. др Хамид Сврзо који ће, доцније, скупо платити своје 'трчање пред руду'".

У делу о Сарајевском атентату Јевтић је писао и о учешћу босанских омладинаца у балканским ратовима: "Под Скадром су се (као добровољци) борили Владимир Гаћиновић и Перо Слијепчевић,одакле је писао, објављене у ‘Сарајевском народу’, интересантне приказе рата. У Скопљу су се као четници налазили Данило Илић, Мирко Максимовић и Богдан Лалић. Омладинци су се борили већ у првим борбама код Мердара".

Гаврило Принцип, који је у то време имао 16 година, пише Јевтић, напустио је школу у Београду и јавио се у Прокупљу Војиславу Танкосићу. Принципа је Танкосић одбио због маленог раста и неразвијености, и он се увек с горчином љутит сећао да га је Танкосић кући испратио "с неколико ироничних ријечи".

Наставиће се)