НЕМАЧКИ часопис Дер Криег из Берлина објављивао је крајем двадесетих година ХХ века чланке у којима се говорило о томе како су аустроугарске власти, па чак и сам надвојвода Франц Фердинанд, били благовремено обавештени о припремању атентата у Сарајеву, и како на опомене уопште нису обраћали довољно пажње. У свесци часописа за фебруар 1930. желели су да упозоре јавност "на други један сличан случај", тј. на "опасан" пут престолонаследника Рудолфа кроз Босну 1888, који је такође упозоравао на "нехатност" тадашње аустријске владе:

"Још 1888. пошао је тадашњи аустријски престолонаследник Рудолф са својом супругом на репрезентативни пут по Босни. Овај пут Рудолфа није имао значај доцнијег пута надвојводе Фердинанда, али он ипак зато није прошао без инцидената, које су аустријске власти затајиле јавности, као и многе друге ствари које су се дешавале у овој окупираној области.

Тек после дугих и тешких борби подлегле су Босна и Херцеговина окупационом режиму који им је био наметнут на Берлинском конгресу. Беч је владао овим покрајинама савршено апсолутистички. Тадашњи министар финансија Фон Калај, Мађар, у чији су делокруг пале обе покрајине, увео је у Босни и Херцеговини веома строг полицијски и чиновнички режим, под којим је становништво тешко патило. Није постојала никаква инстанца на коју је оно могло да се обрати за помоћ.

Министар Калај уживао је пуно поверење цара Франца Јозефа. Чак и његове министарске колеге нису га смеле контролисати у његовом овдашњем раду. О неком уставу, парламенту и слободи штампе није овде било ни говора. Евентуалне жалбе становништва, које су аустријски и мађарски посланици понекад својевољно износили у парламенту, нису наилазиле ни на какав одјек, јер су мамелуци аустријске и мађарске владе увек с успехом штитили Калаја од сваке критике...

Премда је тадашња Краљевина Србија била још врло мала и веома слаба, премда је великосрпски покрет тада био тек у зачетку, а "Народне одбране" и "Црне руке" уопште још није било, док престолонаследник Рудолф, насупрот његовом следбенику Францу Фердинанду, не само да није био омрзнут у овим крајевима, већ је, штавише, уживао извесно поверење у тамошњем народу, - појавио се био већ приликом ове посете баук атентата, о коме је, као и у случају Франца Фердинанда, прву вест добила Земаљска влада Хрватске и Славоније...

Прву вест о овом случају послао је бан Хрватске и Славоније Куен Хедервари 13. јуна 1888. министру иностраних послова у Беч и тадашњем гувернеру Босне, генералу барону Апелу у Сарајево. У депеши бан јавља да је добио тајно обавештење из Земуна да се у Шапцу и Лозници говори о згодној прилици да се изврши атентат на престолонаследника Рудолфа.

У вези са овим гласовима истичу се нарочито имена шабачког трговца Александра Бајића и 'усташе' Петра Вуковића. На основу ове депеше бечко Министарство иностраних послова наређује свом посланику у Београду, барону Хенгејмилеру, да ову доставу аустријских власти из Земуна поверљиво саопшти краљу Милану и замоли га да српске власти провере тачност ових гласова о атентату. Српске власти су спровеле истрагу, али су се све ове вести показале као нетачне. И поред свега тога, полиција је држала под надзором Бајића и усташу Вуковића.

ШТАМПА ХВАЛИ КАЛАЈА ВЕЛИКА аустријска и мађарска штампа потпомагала је свим силама фон Калаја, па је отишла тако далеко да је хвалила његове методе владавине у Босни и Херцеговини, док су надлежни органи давали сваком згодном приликом страним новинарима најповољније информације о тамошњем стању. На овај начин могао је Калај неограничено да влада по својој рођеној вољи.

Интересантна је околност да су Шабац и Лозница већ тада, 26 година пре сарајевског атентата, побуђивали сумњу код аустријских власти и да су довођени у везу с припремама неких атентата. Свеједно је да ли је овај атентат 1888. стварно био припреман или је само плод маште сувише услужних чиновника и конфидената аустријске владе у Земуну. Атентат није био извршен, али се зато и незадовољство босанско-херцеговачког народа овог пута манифестовало на други начин. Тадашње догађаје најбоље описује доцнији шеф генералштаба, последњи пре пропасти Аустроугарске, генерал Обрст Артц, који је у оно доба као млади официр био у гарнизону у Бањалуци и доцније у својим мемоарима бацио мало светлости на овај пут Рудолфа по Босни.

Велике масе народа сакупиле су се на војном вежбалишту у Бањалуци и чекале су повратак њихове депутације, коју су послале престолонаследнику Рудолфу да га моли да изађе у сусрет њиховим оправданим жељама побољшања њиховог стања. Пошто депутација никако није долазила, обузела је масу велика узнемиреност. Органи власти узалудно су покушавали да је умире. Обузети узнемирењем, пет до шест хиљада људи пошло је ка самом стану 'царевог сина' да му изложе своје жеље.

Овај покрет личио је на праву буну. Све трупе које су стајале на расположењу, затвориле су све улице у вароши, али је једном делу побуњене масе ипак успело да преко зидова и плотова продре до кронпринцовог стана. Престолонаследник и његова жена баш су се враћали с шетње у пратњи генерала Апела.

Обавештен о догађајима, генерал Апел умирио је краљевски пар и отишао сам у сусрет узбуђеној маси, коју је с доста муке ипак могао унеколико да умири. И поред свега тога, предузете су све мере предострожности за продужење пута краљевског пара. Ово пак није много помогло, јер је неколицини Босанаца успело да попречним стазама стигну Рудолфа и његову пратњу на путу између Бањалуке и Градишке и лично поднесу своје молбе кронпринцу.

Цео овај догађај био је само мали инцидент без озбиљних последица, али је он могао да утиче на аустроугарске власти у том правцу да унесу мало више обазривости у путовања аустријских принчева по Босни".


(Наставиће се)