С ЦИЉЕМ да што већу масу становништва укључи у нову национално-верску формацију хрватства, надбискуп врхбосански је почео да води нарочиту бригу око укључивања радничког сталежа у нову римокатоличку нацију, па је радио на оснивању хрватске радничке организације. Наиме, у Босни и Херцеговини се од 1906. године, стварала “Организација радника Хрвата”, која је “насупрот социјалистичком радништву” требало да радничке циљеве усагласи са хрватским национализмом (М. Екмечић).

Надбискуп Штадлер је био активан и на плану прекрајања државних граница које су утемељене на основу мировних уговора и међународних конгреса. Како пише Ђорђе Настић, Штадлер је директно покренуо иницијативу да се Босна и Херцеговина припоје Банској Хрватској и да се на тај начин створи “велика Хрватска” која би била у Хабзбуршкој монархији, преуређеној на тријалистичкој основи.

Римокатоличка хијерархија је с тим циљем сазвала народни збор у Доцу код Травника како би се пред неписменим народом прочитао меморандум којим је тражено прикључење Босне и Херцеговине “Хрватској цесаровини”. “Поклонствена депутација” надбискупа Штадлера требала је с меморандумом да наступи и у Требињу, али је на време била спречена у свом науму.

Штадлер је био велики поклоник преуређења Хабзбуршке Монархије на тријалистичкој основи, према концепту престолонаследника Франца Фердинанда. Поред аустријске и угарске државне целине, формирала би се и “велика Хрватска” као предводник у остварењу новог империјалног проширења Хабзбуршког царства и ватиканског римокатолицизма на исток. Сам Штадлер је говорио да су његови римокатолици, предвођени језуитима, одани аустријској државној идеји и њени једини пионири на Балкану. Србе православне је и даље пред аустријским властима представљао као либералне револуционаре и велике противнике Аустрије, које је због тога требало бесомучно прогонити.

Поред сталне финансијске помоћи, за Надбискупију врхбосанску је била још важнија политичка помоћ коју је добијала од Аустрије и Ватикана. Пре објављивања устава у Босни и Херцеговини, а у време његове најаве 1909, папа је посебним писмом ватиканског државног секретара донео одлуку да се фрањевцима одузме пасивно бирачко право. Тиме је, према мишљењу М. Екмечића, хтео да онемогући њихово бирање у будући босански сабор и помогне да Штадлерова клерикална партија у Босни и Херцеговини остане једина политичка организација римокатолика (Хрвата).

НОВИНЕ “ЗА ИНТЕРЕСЕ ХРВАТА” ГЛАСИЛО врхбосанског надбискупа Хрватски дневник, с поднасловом “За интересе Хрвата у Босни и Херцеговини”, привидно се представљало као опозициони лист, пошто су у првим бројевима излазили написи уперени против босанске управе, дакле, аустријске власти. Али, све је то рађено по крилатици “да се Власи не досете”, са лукавим језуитским маниром придобијања широких слојева Срба римокатоличке и православне вере. Све трошкове издавања Штадлерових новина покривала је босанска земаљска влада.

О јачању “хрватског ултрамонтизма” у Босни и Херцеговини, коме је био циљ да “српство угуши у клици” (им Кеиме ерстицкеним - званична усмена формула бечких званичника), писао је римокатолик др Фран Поточњак у чланку “Хрватска акција по рецепту Рима и Беча”. Заједничка акција пангерманства (у коју је укључена и национална идеја хрватства) и римокатолицизма, после аустријских ратних пораза на западу и југу у Великом рату, све више је била окренута истоку.

Та акција је, према запажањима Поточњака, била покренута “преко нас, народа једног језика с толико вјера и народносних назива... Разне вјере и називи, што сами од себе, што вјешто експлоатисани од оних којима је конвенирало да се међусобно кољемо умјесто ујединимо, створише међу нама опреке које нас и дан-данас држе подјељене.

Док је православни елеменат и оно више инстиктивно и на добру срећу, него ли систематично и прорачунато, ишао за тим да своју самосвојност и самородни карактер очува, католички се повукао редовно свим импулсима којима га се озгоре настојало себи прилагодити... Никакво по томе чудо, да је задобио неки ноли ме тангере (не дирај ме) политички као аксиом, да су интереси хрватства истородни с интересима бечке ауле, оне исте ауле, коју и римска столица посебно милује и на њу и за се апланира путеве по балканским кршевима и врлетима...

Главни терен на коме сада лежи тежиште свега, јест Босна и Херцеговина, те ријешењем анексионога питања тих земаља отварају се врата даљњему путу на исток. У поводу тога видимо како већ више времена прорачунато успоредно пулсира хрватство и католицизам у тим земљама, док се и у другим сусједним покрајимама та иста акција опажа, штавише, она се и уједињује у имену истога католицизма, који се изрично и поистовећује са хрватством. Доста је само сјетити се акције словеначке клерикалне странке пригодом скупштине странке права на Трсату (на Ријеци), афере код посвете барјака у Сарајеву, те католичкога конгреса у Загребу (1900), гдје су се састали скоро сви католички бискупи наведених земаља, од којих ниједан не би завирио на конгрес, кад би то био конгрес једино за народну сврху, а без иницијативе и обзира на Рим и Беч”.

Поточњак је мислио на Први хрватски католички састанак у Загребу од 3. до 5. септембра 1900. године, који је био римокатолички великохрватски клерикални програм за ХХ век.

Може се закључити да је надбискуп врхбосански Јосип Штадлер у суштини био тајни политичар Беча, који је био својеврсна трансмисија између Високе порте (Турске) и политичара римокатоличких држава, који су имали задатак да одобровоље турске власти да почну толерантније гледати на аустријску окупацију Босне и Херцеговине и ширење апостолске римокатоличке вере на рачун потиснуте исламске.


(Наставиће се)