РИМОКАТОЛИЧКИ идеолози предвођени надбискупом Штадлером, фрањевцима и световним свештенством почели су крајем XIX века да промовишу дотле непознати национални појам у Босни и Херцеговини - хрватство римокатолика. Да је тај појам био непознат и несвесно је потврдио један од кључних твораца хрватства - Вјекослав Клаић, писац вишетомне фантастичне “Повијести Хрвата”.

Клаић је “признао” да босански фрањевци све до фра Ивана Јукића (средина XIX века) нису ни сами знали “тко су и што су”, и да су босански клирици тек у Ђакову, код Штросмајера, “спознали” да су “синови хрватског народа”, док се народ “римског закона у Босни и Херцеговини звао “Латином”.

У “Гласнику бискупије Босанско-Сриемске”, број 3, за 1881. годину, написано је: “За чудо да фра Јукић у ниједном дјелу себе не назва сином народа хрватског, а за што за то, јер је и за жива Јукића име ‘Хрват’ гледе Босне у сну боравило”. Поводом ових несвесних признања “гласовитих Хрвата” о непостојању имена и народа хрватског у Босни и Херцеговини, огласио се и православни парох земунски, протојереј Димитрије Руварац запажањем:

- Исторично је доказано да се још од Кулина бана, језик у Босни називао “српским језиком”, а становници Босне “Србима”, а да и не спомињемо Херцеговине, где није било никад ни спомена о “хрватству”.

Клерикални “Глас Херцеговца”, међутим, већ 1893. је “прецизно” и концизно тврдио: “У Херцеговини и Босни влада народност хрватска. Пучанство је тих земаља хрватско, и земље су хрватске. За српство се као народност, у нашем народу није ништа чуло. Хрватски је дух, хрватска је свиест вас народ овдашњи напуњивала, и то народно освједочење о хрватству, било је увиек у ствари и у диелу”.

Написи из “Гласа Херцеговца” уврштени су у брошуру за промовисање великохрватске пропаганде под насловом “Разбистримо цртице из прошлости и садашњости за будућност”.

Хијерархија врхбосанске надбискупије претече хрватства у Босни и Херцеговини је видела у босанско-херцеговачким културним радницима, репрезентантима “босанске литературе” XVII и XVIII (фрањевци Матија Дивковић, Павле Посиловић, Стјепан Маргетић) и XIX века (фрањевци “илирци” Мартин Недић, Грга Мартић и Иван Јукић), преко којих је Гајев покрет тобоже “продро у зидине фрањевачких самостана”. У другој половини XIX века самостанске и жупне школе попримиле су карактер “јавних опћих пучких школа” под вођством учитеља фрањеваца.

ХРВАТСКИ ДОМ ”НАПРЕДАК” је блиско сарађивао с надбискупом Штадлером и све више се клерикализовао. Због “промицања хрватског одгоја”, залагао се за изградњу “Хрватског дома” у Сарајеву као “стјецишта свих хрватских друштава, у ком би се одржавали састанци свих Хрвата Босне и Херцеговине”. Његова градња је започета 13. маја 1913, а завршена у септембру исте године.

Са аустријском окупацијом Босне и Херцеговине 1878. програмски се стварала хрватска свест у тим земљама, нарочито крајем XIX века. Стварао се јак покрет хрватства уз суделовање покатоличеног становништва и странаца римокатолика. Римокатолички писци су и сами истицали да је хрватство у Босни и Херцеговини “признато” крајем деведесетих година. Тај период карактерисала је интензивна активност везана за напрасно оснивање хрватских певачких друштава, хрватских читаоница, ђачких организација, литерарних друштава и других.

У Босни и Херцеговини су у то време већ била издвојена два културно-политичка центра - Мостар и Сарајево, у којима су се, као по договору, истовремено оснивала друштва за подупирање хрватства: у Мостару Друштво за подупирање Хрвата ђака у средњим и високим школама, у Сарајеву Хрватско друштво за намјештање деце у занате и трговину.

Рад Хрватског друштва за намештање деце, које је ускоро променило име у “Напредак” (обновљен деведесетих година од стране хрватских католика у Босни), и Хрватског потпорног друштва из Мостара, у почетку се одвијао одвојено. “Напредак” је 1. октобра 1904. штампао 2.000 својих друштвених правила и потом их растурао широм Босне и Херцеговине у циљу што масовније организације свих подружница и повереништава. Већ 11. октобра исте године друштво је штампало посебне рекламе “прозивајући родитеље да шаљу дјецу на занате и трговину”.

Оснивајући подружнице: у Бања Луци, Бугојну, Травнику, Јајцу, Доњој Тузли, Шамцу, Зеници, и повјереништва у Ливну, Брчком, Бихаћу, Босанском Броду, Бусовачи, Дервенти, Тајници, Босанској Градишки, Витезу, Кисељаку, Петровцу, Тешњу, Горњем Вакуфу, Варешу, Завидовићима, Жепчи, Оџаку, Фочи, “Напредак” је за кратко време постао масовно друштво. Сједињењем са мостарским друштвом, због промовисања исте верске и националне идеје (римокатолицизам и хрватство), 9. јула 1907, “Напредак је ушао у најплодоноснији период јер су се у заједничком раду удружили сви Хрвати Босне и Херцеговине.

Напреткова” друштва ширила су се и на Херцеговину оснивањем подружница у Чапљини, Љубушком, Коњицу, Требињу и повереништава у скоро свим мањим местима. Вођство “Напретка” вршило је успелу пропаганду својих свехрватских идеја организовањем годишњих “најотмјенијих” забава широм Босне и Херцеговине, које су, уз велику материјалну корист, доносиле “још већу моралну и националну корист”. Успешним “Напретковим” националним радом “искристализована је и ојачана прекаљена хрватска свијест избацивањем на површину људи који су умним и стручним квалитетима, а надасве великим патриотизмом, достојно репрезентирали Хрвате у Босанском сабору”.

На прелому векова основане су и две економско-политичке организације - либерална “Хрватска народна заједница” и клерикална “Хрватска католичка удруга” надбискупа Штадлера. Између ова два идеолошка антипода “Напредак” је стајао као “центар” сарађујући са једнима и са другима.



(Наставиће се)