КЉУЧНА последица аустријске окупације била је изражено национално подвајање по верској основи. Званична Аустрија је од географско-етничког појма Босанац (Бошњак), као једног од историјских назива за Србе, настојала што пре да створи нови национални појам везан за муслимане. Доласком римокатоличког свештенства, у Босни и Херцеговини почиње да се ствара и нови национални појам - хрватство.

И поред вековне исламизације и римокатоличења становништва, у ХИХ веку у Босни и Херцеговини су, у етничко-верском смислу, и даље доминирали православни Срби. Средином века у овим покрајинама је било око 900.000 становника, од чега 400.000 Срба православне вере, 328.000 муслимана (већином Срба исламске вере) и 178.000 римокатолика који су углавном представљали поримокатоличене Србе и досељене странце.

У то време римокатолици Босне и Херцеговине још нису носили хрватско име, а нису ни имали никакав осећај припадности хрватству. После аустроугарске окупације форсирало се усељавање страног римокатоличког становништва које је, као образовано чиновништво и војска, требало да шири цивилизацијске вредности „апостолске“ Аустрије и римокатоличке културе.

Када упоредимо статистичке податке првог аустријског пописа становништва Босне и Херцеговине из 1879. са последњим из 1910. године видеће се да је оно порасло 64 одсто, са 1.157.440 на 1.898.044 становника. Само су православни Срби остали у границама релативног повећања укупног становништва, док је број муслимана порастао 35, а римокатолика за чак 107 одсто.

Пошто је репродукција становништва три вере била на приближно истом нивоу, енормно повећање броја римокатолика догодило се управо због њиховог масовног усељавања у Босну и Херцеговину од времена аустријске окупације. До почетка ХХ века уселило се 70.840 римокатолика. Године 1875. било их је 207.119 (15,5 одсто), а до 1922. њихов број се више него удвостручио.

ИНТЕРНАЦИЈЕ БИЛЕ су популарне и интернације „виђенијих људи“ из градова у села, на њихов читлук, укидајући им слободу кретања (дозвољено „до два километра од куће“). Тако су „виђеног травничког муслиманског бега“ Миралем-Пашића интернирали на његово добро близу Травника, само зато што је тврдио да су његови стари били Срби - православни и да је он „Србин муслиманске вере“.

Аграрно питање за време аустријске власти у Босни и Херцеговини није било решено: бегови су и даље економски пропадали због уситњавања поседа и смањења броја кметовских породица, уз нерешен статус вакуфских имања. За разлику од православних Срба, они су се врло споро укључивали у нове привредне токове. Код Срба је наступио велики привредни полет, нарочито у Сарајеву, у којем је повећан број трговачких породица. У домаћим трговачким односима предњачио је српски капитал. У Мостару је године 1903. основана Српска банка, а 1911. Српска централна банка са 26 новчаних завода који су обухватали цео систем српских задруга.

Подвојености на верском плану биле су, међутим, изразито јаке. Муслимани су 1889. основали Муслиманску народну организацију, која је углавном иступала против Срба и борила се за верско-школску аутономију. Ту организацију су предводили бегови и феудалци. Убрзо су дошли у сукоб с либералном интелигенцијом и муслиманским грађанским слојем, који је почетком 20. века створио Муслиманску самосталну организацију.

У новим политичким условима ислам је губио повлашћени положај, а Римокатоличка црква све више добијала статус државне вере. Годишњи издатак аустријске државе за верске потребе („култус“) износио је 265.465 круна: Правослвна црква је добијала 138.700, Римокатоличка 78.765, а исламска заједница само 48.000 круна. Према броју верника, свота која се издвајала за римокатолике требало је да буде дупло мања од оне за потребе „ријасета и меџлис-улеме“. Поред наведених износа, римокатолички семинар је годишње добијао 116.000 круна, муслиманска шеријатска школа 53.000, а православна богословија 118.000. У посебном буџету за вероисповести од 265.000 круна, православни и муслимани нису добијали готово ништа.

Чокорило је писао и о „ефикаснијим“ методима ватиканско-бечке мисије међу православним хришћанима и „неверницима“ муслиманима, како би број припадника „јединоспасавајуће“ вере био што већи. - Познати принцип дивиде ет импере, пише Чокорило, употребљава се на сваком кораку: између појединих религија, у свакој религији између појединих сталежа, у сваком сталежу између појединих породица и особа, сеје се неутољива мржња која (...) отвара пут аустријским намерама. Услед те мржње сваке године падне више стотина жртава, а у новије доба очевидно је да Аустрија припреме земљиште за један ужасан покољ, који би требало да букне између православних и муслимана... да аустријска пушка, на рачун интервенције, уништи што више једних и других...

О агресивној аустријско-римокатоличкој пропаганди бечком двору су упућивани меморандуми „српско-православног и муслиманског народа“ у Босни и Херцеговини, као и писма „Српске академске омладине из Босне и Херцеговине“, али без икаквог успеха.

Милорад Екмечић је у делу „Стварање Југославије“ истакао да је Аустроугарска фаворизовала римокатолике, док је Србе политички маргинализовала, а муслимане излагала притисцима, пошто су тешко прихватали аустријску окупацију. Бењамин Калај, који је Босном управљао од 1881. до 1903. године, промовисао је идеју о тзв. бошњачкој нацији, чији су основ чинили муслимани. Гушећи национална осећања Срба, Калај је истицао идеју о босанском патриотизму, стварао посебну босанску нацију на темељу средњовековне босанске државности и традиције.


(Наставиће се)