Добро, пустимо сад то ново и допуњено издање „Нове улоге стратешког менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)“, као и свеукупну све слабашнију реакцију на постојање тог тренутног граничног камена српског високог образовања. Све је то небитно, јер новонастале околности, у којима се наука коначно пробила и у сам врх државе, пружају могућност да се посветимо неким новим истраживањима, која ће бити славодобитно овенчана свежим докторским лауреатима.

Тако на пример научно проучавање књижевности просто цвили за докторатом под насловом „Утицај научне фантастике и њених жанровских јунака на развој модерног мита да је јединствено персонално решење довољно за реформисање привреде, смањивање буџетског дефицита, очување неутралности у сукобу НАТО-а и Русије, чишћење земље од криминала и корупције, уз успутно спречавање елементарних непогода“. Овај колосални допринос науци могао би бити и својеврстан наставак докторске дисертације из психологије, чији је назив: „Перманентна хипноза применом средстава предизборне кампање упркос постојању заслужено распале опозиције, а зарад стварања привида ванредног стања због борбе против нелоцираних непријатеља који трајно онемогућавају корените друштвене и политичке промене које још нисмо ни припремили.“

Потом, Ветеринарски факултет већ дуже време, а да тога није ни свестан, чезне за докторском дисертацијом која ће унети нешто научне систематичности у област обухваћену радом: „Мамузање мртвог коња на примеру српске привреде, културе и друштва, а од стране изборно изабраних јахача у периоду од 1990. до 2014. године, са посебним освртом на ланац исхране транзицијом обогаћених лешинара који су већински тренутно пред банкротом.“ Ова врсна дисертација - којој се аутор тражи што од Осме седнице, што од Петог октобра, а што од избора тренутног председника државе и потоњих догађаја - могла би бити допунски обрађена и у раду из области медицине: „Одржавање у животу државног мртваца путем повећања пореза, смањивања плата и пензија, узимања неповољних кредита и смањења девизних дознака гастарбајтера, а у новонасталим околностима додатне буџетске рупе од поплавних минимум милијарду евра.“

Нема краја радовима неисцрпно инспиративног садржаја. Одељење за историју Филозофског факултета би се рашчуло по свету дисертацијом „Историјско одржање робовског система у српским фудбалским клубовима путем производње ненормалних финансијских губитака зарад мира међу хулиганима и фудбалским менаџерима који робљем тргују, а са посебним освртом на економски просперитет певачица и манекенки удатих за курентније робље“. Дочим би Медицински факултет могао унапредити ниво сопствених научних радова докторским бравурама на тему: „Значај женског стражњичног мишића (глутеукс максимус) за тираж штампаних и посећеност електронских издања дневне и ревијалне штампе, са нагласком на чланке који у насловима и наднасловима користе израз ‘показала гузу’, а мимо анализе ОЕБС-а“. Нимало наиван помак у теорији остварио би се и на Електротехничком факултету, који би на себе преузео херојски напор произвођења доктора наука чији би рад о софтверском инжињерингу био насловљен: „Развој деценијског програмирања мреже повезаних лица у привреди, политици, медијима, култури и осталим делатностима, а у програму SDB++ i UDBA Script, са подмодулима за партократско и непотистичко зрачење, а без укључивања HAARP система.“

И да не набрајамо даље. Генерално гледано, не постоји ниједна научна област а да не вапије за радовима који ће на ваљани начин обрадити силне тематске области отворене током деценија наше теоријске запуштености и очевидног докторског дефицита. Бројне комисије, већ колико у овом тренутку, морају се припремити за навалу подебелих радова уз помоћ којих ћемо сазнати шта нам се ово десило, чиме смо то заслужили или томе допринели, те колико дуго још наука предвиђа да ћемо се у томе батргати. И нема потребе да се бринемо да ли ће у настајању тих и таквих радова бити некаквих плагијата и фалсификовања, те да ли ће наши новопечени доктори бити аутентични. Оригиналност наше ситуације је толика да нема ни тог лажног доктора, ни тог лажног универзитета ни те лажне јавне згрожености - а који могу да произведу већи плагијат или фалсификат од оног у коме ми користимо своје пуно ауторско право да живимо.

И због чега свако од нас заслужује докторат, ама онолики.