НА ванредној скупштини САНУ, Ћосић је 22. априла 1976. изабран за редовног члана Академије (на основу реферата Младена Лесковца, Војислава Ђурића и Михаила Стевановића).

Борави на Светој гори, Манастирској библиотеци поклања трећи том своје књиге „Време смрти“: „Српској царској лаври, манастиру Хиландару, неугаслом баштинику српске културе, са поштовањем Добрица Ћосић“.

Ћосић је 25. маја пренео на „Просвету“ искључиво право објављивања романа „Време смрти“ (I-III) на подручју СФРЈ.

(Б. М. Михизу на првој књизи романа „Време смрти“ исписује посвету: „Ако је ово седмо издање мало боље од свих шест, драги мој Бориславе, то је твоја заслуга, хвала ти! Твој Добрица“.)

Четвртог маја у Љубљани умире Јосип Броз.

У свој дневник Ћосић записује:

... Чини ми се, нешто је извесно: 4. маја 1980. умрла је титовина, умрла је монархија... Крај је дворовима, „Галебу“, „Плавом возу“, ескадрилама, јахтама, уникатним ‘мерцедесима’, дивизијама које чувају пругу да „Плави воз“ безбедно прође са својим свемоћним спавачем који иде у лов на „капиталце“... крај је помпи, шпанском, титовском „пролетерском“ протоколу, заустављању саобраћаја, пустошењу башти, покољу цвећа из цвећара, друмовима засутим цвећем, да би га прегазио његов ‘мерцедес’ и његови телохранитељи и пандури; крај је баснословном, неограниченом расипању, корејским дочецима... потемкијади...“

У августу је Ћосић намеравао да са својим пријатељима отпутује у Црну Гору, до Роваца и околине Колашина - да ужива у лепотама Сињајевине. Домаћин је, међутим, јавио да су тамошње власти „извршиле притисак“ да их не прими. Тим поводом Ћосић у писму председнику Председништва СР Црне Горе Вељку Милатовићу, поред осталог, каже:

Од 1918. године до августа 1980. није ми познато да је полиција иједном неосуђеном југословенском грађанину на југословенској територији спречавала путовања ван места боравка, успињања на планине и сусрете са чобанима и сељацима. А ако се то још некоме и негде десило у нашем веку и у нашој земљи, онда Вас искрено молим да ми опростите на узнемиравању.

... Каквим смо то непријатељском чином према Социјалистичкој Републици Црној Гори ми дали права колашинском СУП-у и надлежним инстанцама, да нам спречи туристичку посету „његове територије“.

ИПАК НА ДЕДИЊУ Ћосић се 1980. сели у кућу у Улици Бранка Ђоновића бр. 6, на Дедињу, коју је купио од новца добијеног за штампање својих дела код „Отокара Кершованија“. Власти су дуго онемогућавале Ћосића да купи ову кућу (чију вредност је општина проценила) због „безбедносних разлога“ председника СФРЈ Јосипа Броза, чији је двор у близини!

Није ли наш југословенски, самоуправно-социјалистички разбој стигао до ступња државне самосталности и интегритета када је грађанину СР Србије за посету Црној Гори неопходна и виза?...“

Ћосић је један од 102 југословенска интелектуалца који су упутили апел Председништву СФРЈ да се из Кривичног закона избаци параграф који се односи на вербални деликт: „непријатељска пропаганда“.

У међувремену званичне друштвено-политичке структуре одлучно су се изјасниле да је излажење „Јавности“ неприхватљиво. Разматрајући захтев групе грађана за покретање часописа за друштвена и културна питања „Јавност“ (потписници захтева били су: Душан Бошковић, Добрица Ћосић, Зоран Ђинђић, Зоран Гавриловић, Небојша Попов, Светозар Стојановић, Војислав Стојановић, Љубомир Тадић и Лазар Трифуновић; као одговорни уредник наведен је Ћосић, а као главни уредник Тадић), Председништво Градске конференције ССРН оценило је да би излажење часописа „Јавност“ било „неприхватљиво са гледишта основних интереса наше друштвене заједнице“.

Секретаријат за информисање СР Србије и званично је, почетком децембра, одбио Ћосићев и Тадићев захтев да се одобри излажење „Јавности“.

Време смрти“, све четири књиге, излазе на словеначком језику, у издању „Цанкарјеве заложбе“.

Време смрти“ (I-IV) излази на енглеском језику. Њујорк-Лондон, у издању Куће Јовановић.

Почетком јануара Ћосић, заједно са још седам интелектуалаца („дисидената“), улаже жалбу Врховном суду Србије на одлуку о забрани објављивања часописа „Јавност“. (Од око 200 анкетираних, 140 је дало пристанак за сарадњу у часопису).

На Косову је и јавно избила контрареволуција - иредентисти су тражили да Косово буде република, а истицане су и пароле за отцепљење и припајање Албанији. Настаје отворен и жесток терор албанских сецесиониста над Србима и Црногорцима. Срби и Црногорци се масовно исељавају са Косова.

Ћосић је један од потписника петиције за пуштање песника Гојка Ђога из затвора, где се налазио због књиге песама „Вунена времена“ (издавач „Просвета“): „Апелујемо на вас да се песник Гојко Ђого пусти из затвора и не изведе на суд. Залажемо се да поезији суди књижевна критика“, каже се у писму Председништву СР Србије.

Поводом напада Косте Нађа, преседника Савезног одбора Савеза бораца Југославије, и Јуре Билића, председника Сабора СР Хрватске, Ћосић одбија инсинуације о „ћосићевској групи“, као и клевете и неистине које ови јавно шире у својим говорима. Он каже да се само бори за „социјализам за све и за сутра“.

Каже да никад неће писати мемоаре:

Не занима ме сопствена личност. Када не будем могао да пишем роман, писаћу о својим родитељима и дедама, о својим пријатељима и савременицима. Ни моја писма, која ће можда неко сачувати, неће ништа битно рећи о мени. Ни моји неамбициозни и повремени дневнички записи неће значити много, јер нисам увек стизао да забележим оно што је било најважније. То што сам узгред записивао, то је сирова и неселекционисана грађа; највише, можда и искључиво, записивао сам своја незадовољства стварношћу у којој сам живео... И према најпедантније вођеним дневницима односим се са сумњом; шта је записивач сакрио? Зашто је баш то рекао“?

(Из књиге „Време смрти“)


(Наставиће се)