ПОЧЕТКОМ 1951. године коначну верзију романа названог „Далеко је сунце“ Ћосић предаје најугледнијој издавачкој кући у Србији, „Просвети“. На почетку рукописа исписао је посвету:

Мојим ратним друговима, борцима Расинског партизанског одреда“.

Књига се појавила у књижарама последњих дана јуна. Рађање новог писца први је поздравио у „Републици“ шездесетогодишњи Станислав Винавер, песник, есејиста и преводилац од имена и дела:

Од највеће је помоћи Добрици Ћосићу та нова наша брза и драматска реченица где једна реч показује својим наглим виделом и смер и пут целокупног збивања... Неодољиво дејствује код Добрице Ћосића народ, сам народ, популус, раја... Али тек народ, стихија, добија код Добрице Ћосића свој дубљи па и најдубљи понорни смисао... Хроника Добрице Ћосића спада у изванредне документе који ће бити проучавани и историјски, и психолошки и језично. Писац је желео да опише и дражиновце, љотићевце, Немце, што уочљивије... Уколико Добрица Ћосић пође даље тим правцем, то јест да прикладно обухвати цело људско градиво са обе стране барикаде, утолико ће му и фигуре оних бораца које су њему драге добити више рељефа, и биће победнички укључене у огроман живи оквир ускомешане земље у порођајним грчевима“.

У „Борби“ излази изјава бораца Расинског партизанског одреда у којој се демантује сиже романа „Далеко је сунце“ и пориче као истина о партизанској борби на Јастрепцу.

Цанкарјева заложба“ у Љубљани објављује роман на словеначком језику, у преводу Марјана Јаворника.

Писац је рођен.

Крајем априла 1951. године Ћосић напушта посао професионалног политичког радника и креће у нову авантуру - постао је професионални писац.

Исте године примљен је у чланство Удружења књижевника Србије.

Посланик Ћосић новинару прича низ детаља о сусретима са бирачима, међу којима и овај - о људима којима, како сам каже, социјализам није на срцу:

У једном селу после мог говора устао је сељак, познати политикант, који се размеће да је црвену заставу носио још 1920. године, да је био комуниста онда када се ови данашњи нису још ни родили“.

ПОКРЕТАЧ НОВОГ НИН- а КАДА је 1951. године поново почео да излази НИН (крајем 1950. године, у ресторану „Књаз Милош“ у Топчидеру, окупили су се сарадници „Младог борца“ и том приликом, са Ћосићем као предводником, одлучили да оживе НИН - Најдан Пашић постао је главни уредник), Б. М. Михиз у својим мемоарским књигама, каже: „Покретачи НИН-а и његово чврсто језгро били су под конац истих година - ближили се тридесетој. Држали су се и помагали један другога као да су масони, а слушали глас Добрице Ћосића као да је велики мајстор. А и био је то на неки начин...“.

На предлог Милована Ђиласа 1953. године изабран је за члана редакције месечног часописа „Нова мисао“ (у редакцији су и Милан Богдановић, Оскар Давичо, Бора Дреновац, Милован Ђилас, Душан Костић, Михаило Лалић, а уредник је Скендер Куленовић).

Окупирала га је, међутим, једна друга тема - Голи оток, мало острво испод Велебита, у близини Раба, пусто и безводно, на којем су од 1949. године били допремљени сви они који су се изјаснили за Резолуцију Информбироа. Хиљаде и хиљаде младих и старих мушкараца и жена (углавном Срба и Црногораца) биле су заточене у овом казнено-поправном дому (међу њима ће се наћи и будући писци, као што су песници Велес Перић, Стефан Митровић, прозаисти Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић, драмски писац Александар Поповић, књижевни историчар Миодраг Поповић и многи други). Голи оток је био табу-тема, о њему се није смело писати, а ни говорити јавно. Али о њему се знало као о уклетом месту.

Желео је да види шта се стварно догађа на Голом отоку, из чисте списатељске радозналости. Ту своју идеју соапштио је најпре Миловану Ђиласу и Вељку Влаховићу. Они су га упутили на првог човека југословенске полиције - Александра Ранковића. Ранковић му је омогућио да отпутује на то забрањено место.

А како је ишао тамо, Ћосић је испричао новинару Славољубу Ђукићу (Човек у свом времену, 1989):

Ћосић је на Голи оток отишао захваљујући, пре свега, Александру Ранковићу, и то је од Ријеке до Бакра ишао аутомобилом Удбе, а потом лађом, где су га прихватили руководиоци Голог отока. Призорима које је видео био је дубоко ‘потиштен и узнемирен’ - срео је и видео књижевнике, неке људе које је познавао, као што је песник Стефан Митровић, иначе секретар Агитпропа Централног комитета КП Југославије, или Адолф Штумф, професор филозофије из партијске школе „Ђуро Ђаковић“. На Голом отоку остао је две недеље, а планирао је, по сопственом казивању, да остане два месеца. Згрожен призорима које је видео и у мушком и у женском логору, по повратку је одмах отишао у своје село Дренову и Врњачку Бању, а онда је све испричао онима који су му дали дозволу да на Голи оток оде - разговор је трајао три сата...“

Милован Ђилас у својој књизи „Власт“ записао је ово:

Прво непобитно и алармантно упозорење о стању на Голом отоку дошло је од књижевника Добрице Ћосића. Ћосић је у лето 1952. године - делом из своје унутрашње узнемирености, а делом из литерарне радозналости - уз моју помоћ добио дозволу да обиђе логор. У септембру се нашао са мном у Нишкој Бањи и саопштио ми да је стање у логору незамисливо страшно.

Чим сам се вратио у Београд, упозорио сам на то Ранковића. Добрица је позван у Централни комитет и пред Ранковићем и Кардељом изнео мање-више оно што је мени испричао у Нишкој Бањи. Кардељ је био огорчен: „Знао сам“, рекао је, „да ће нам се тамо догодити нека таква пиздарија!“ Кардељ није псовао, али дешавало се да му се у љутњи омакне „јака реч“. А Ранковић је наредио истрагу, извршио нека смењивања и знатно побољшао стање...


(Из књиге „Време писца“)

(Наставиће се)