Драго ми је што се коначно упознајемо. Ја сам Пола Осам.

Да се одмах разумемо, ја нисам оних Пола Осам што се годинама лажно представља, отимајући мој идентитет и кријући свој заостали положај у дану. Кријући и своје право рогобатно име - Деветнаест И Тридесет, које нико од миља неће никад да назове Пола Двадесет. Годинама се борим да докажем да сам само ја Пола Осам, а да тај изопачени термин доводи силан свет у заблуду. Није ми до сада успевало да се с тиме изборим, јер се то лажљиво доба дана позивало на неке конвенције, које дозвољавају да и преподневни и поподневни термини могу да узимају иста имена, као да дан има два пута по дванаест часова, а не двадесет и четири, као што је увек било и као што ће увек бити.

Деценијама, дакле, живим у мешавини анонимности и срамоте. Црвеним од стида непрестано, безуспешно покушавајући да објасним да само ја треба да носим име правих, чистих и невиних Пола Осам. Око тих, мојих Пола Осам, нису се скупљале масе да сазнају шта са телевизије поручује тупава власт и шта тупаво треба да се мисли до сутра у исто време. Нити сам ја темпорални кривац за наивни и невини излазак људи на прозоре са шерпама и лонцима, по којима се ударало у славу будућег доласка носилаца важних функција. Нити ја треба да осећам одговорност што се енергија тог лупања по грађанском кухињском посуђу ваљано искористила да се неким другим лонцима и шерпама пресипало из казана транзиције у приватне џепове. Тих Пола Осам, вечно закаснелих и мрачних - па са које год стране да се гледа - никакве везе није имало са оним што сам ја. Али то никог није занимало, јер се за мене нико није интересовао. Све доскора.

Ја увек могу да кажем да ме је сунце огрејало, али ових дана ми се баш то и десило. Одједном су сви сазнали да постојим и ја, оних правих Пола Осам, те да ћу сад и ја за нешто носити заслуге. Ја ћу бити носилац препорода и развоја, ја ћу бити симбол реформи и напретка, моје ће се име са важношћу изговарати када се буде одговарало на питања „Колико има сати?“ и „Каснимо ли?“. По мени ће се разрезивати казне за неодговорне и бахате, оне који не разумеју да је дошло неко ново доба и да више нема „Видимо се у девет“. Или „Сутра долазим раније, око осам и петнаест“. Прошла су та времена, сад ко не дође у мојих Пола Осам, боље да никако не долази, ама боље да и не полази уопште. Јер зна се кад је право време, а тад је кад сам ја. У Седам И Тридесет, како ћу од сада званично да се зовем, у законским одредбама и припадајућој пратећој документацији.

Сад кад будемо поранили, више никад нећемо да каснимо. А закаснили смо да видимо да је пао Берлински зид, те да није настао нови између Карлобага, Огулина, Вировитице и Карловца. Закаснили смо и кад су спалили документацију и досијеа однели кући, па ко с коликом гомилом фасцикла располаже, тај толико власти има. Закаснили смо да видимо да су фабрике у Кини, а новац у Америци, па сад немамо ни фабрика ни пара. Закаснили смо да већ једном разумемо да је Тито умро и да главни град више није Београд, него Берлин, Вашингтон и Москва. Закаснили смо да објаснимо тајкунима шта је стварно капитализам, певаљкама шта је стварно музика, интелигенцији шта је стварно образовање, партијама шта је стварно држава, таблоидима шта је стварно новинарство. Шта год погледаш и чега год да се дохватиш, закаснили смо, али сад више вала нећемо.

Сад ће све бити другачије, јер сад има да поранимо. Па ће лењи да буду вредни јер су раније устали. Биће профита, јер ће се раније показати. Смањиће се и дугови, јер ћемо раније да узмемо кредите, онда кад су мање камате. Доћи ће и инвеститори, јер су много пута долазили већ у осам, али никог није било. Правде ће бити, јер она је спора и достижна, а ми ћемо већ од ране зоре да је престижемо. Биће мање незапослених, јер се сад отвара могућност и за другу смену. Све ћемо раније да завршавамо: раније ћемо у Европу; раније ћемо да изградимо Јужни Ток; раније ћемо од других узети Арапима паре. Раније ћемо и у кревет, па ће ваљда тако бити већи наталитет, раније ћемо заспати, па ће бити мање брига, раније ћемо устајати, па ћемо ваљда једном завршити шта смо и ако смо икад започели. Сходно свему томе, раније ћемо у излазак из кризе, а што је најважније: раније ћемо и заборавити шта је раније било и да ли нам је, ко - и по чему оно беше - познат још од раније. Што је добро, и то смо требали и раније.

Па ето. Ја сам Пола Осам и драго ми је што се коначно упознајемо, онако баш како треба и кад му је право време. Једнога дана, кад се навикнемо и ја на вас и ви на мене, моћи ћемо заједно да кажемо да нам је после Пола Осам све било другачије, лепше, боље и паметније. Камо лепе среће да је Пола Осам било и раније, него ето сад.

По овом новом времену.