ЈЕДНА од првих провокација, 2. априла 1995. када је на српску православну цркву у Дубровнику бачена бомба, а одмах затим и када су нанесена већа или мања оштећења на православним црквама - у Загребу, Осијеку, Карловцу, значили су праву најаву војне операције „Бљесак“ 1. и 2. маја против западне Славоније.

Државне и војне припреме у Хрватској отпочеле су нешто раније. После „балван револуције“, којом су крајишки Срби протестовали због издвајања Хрватске из Југославије, Туђман је предузео низ активности за које се, почев од 1991, у хрватској терминологији користи име домовински рат, ваљда по угледу на руски отаџбински рат.

Резолуција 981 донета три године раније, 30. јуна 1992, захтевала је „од владе Хрватске да повуче армију на положаје које је држала пре своје офанзиве од 21. јуна 1992. и да обустави непријатељске војне активности у зонама под заштитом снага УН“ (Унпрофор).

Исто тако захтевало се „од преосталих јединица Југословенске народне армије, српских снага територијалне одбране у Хрватској... да се строго придржавају својих обавеза према мировном плану УН, посебно када је реч о повлачењу и разоружавању свих снага“. До отпочињања офанзиве на западну Славонију, војска Републике Хрватске је спровела две војне офанзиве: на Маљевачком платоу 1992, а 1993. и у Медачком џепу.

УН су одлучиле да у „ружичастим зонама“, секторима названим према четири стране света, појача Унпрофор са додатних 60 војних посматрача и 120 цивилних полицајаца. Тако је УНПА зона „Запад“ обухватала западну Славонију; „Север“ и „Југ“ чиниле су Кордун, Лика, Банија и северна Далмација, док је зона „Исток“ покривала источну Славонију, Барању и западни Срем. Унпрофор, као снаге за заштиту Уједињених нација формиран је 21. фебруара 1992, на основу Резолуције 743 Савета безбедности.

Коментари италијанске дипломатије оценили су Резолуцију 981, којом се укидају „ружичасте зоне“ као „мач са две оштрице“, што се ускоро показало тачним.

Убрзо је уследило превожење оружја и муниције из Загреба за муслиманске и хрватске снаге на бихаћким положајама. Војне снаге Републике Српске Крајине су изнад Огулина 9. априла 1991. обориле један хеликоптер, крцат оружјем и муницијом, упркос два споразума о прекиду ватре исте године.

Пошто је Мајкл Вилијамс, потпарол УН у Загребу, био јасан да мировне снаге још неће напуштати садашње положаје у укинутим заштићеним зонама, опште расположење најбоље је окарактерисао Истарски демократски сабор који је овако оценио настојање Фрање Туђмана о надзору граница:

Јасно је да је политика председника Туђмана утемељена на лажној представи о тобожњем великом угледу који Хрватска ужива у свијету, али сада је доживјела тежак ударац. Прије свега, нема ни говора о неком надзору државних граница Хрватске са Србијом и Црном Гором, односно са Босном и Херцеговином, јер ће Мисије УН, према слову резолуције, пружати само помоћ у контроли, и то само проматрањем и извјештавањем прелаза војног особља, опреме, залиха и оружја!“

То је већ 5. априла потврдио и Јуриј Чижик, потпарол Унпрофора са седиштем у Београду, али је због Резолуције 981 влада Крајине забранила кретање патролама УН у западној Славонији, против чега је одмах реаговала Команда УН у Загребу, наводећи да такве одлуке може да донесе само Савет безбедности.

Хрватска је путем своје ТВ наставила да дезинформише домаћу, а исто тако и светску јавност. Тако је у једној телевизијској репортажи приказан снимак концентрационог логора у коме војници РСК чувају муслиманске заробљенике „који живе у нецивилизацијским увјетима“. Репортери ТВ се непрекидно залажу за боље животне услове „страдалника домовинског рата“.

КОПТ ПРОТИВ ХРВАТА ЗБОГ Резолуције 981 Савета безбедности Уједињених нација, која се односи на „ружичасте зоне“, сплитски лист „Слободна Далмација“ од 3. априла 1995, координирано је напао и Бутрос Галија, генералног секретара УН, приписујући му да је зато што је Копт, хришћанин по вери, односно православац, „радио против Хрватске“!

Тих априлских дана двадесетак села са српским становништвом још су показивала слику ратног разарања одраније: потпуно расељена села, у којима су „зенговци“ (Збор народне гарде) опљачкали све куће, а затим их запалили.

Саборски заступник Српске народне странке у Загребу Веселин Пејновић неуспешно је указивао на то да се српско становиштво прогања, куће пљачкају и пале, на основу чега је Алберт Рабић, од Туђмана постављен за шефа Уреда за избјеглице, послао Пејновићу овакав искривљени одговор:

У тих десетак села које спомињете живјело је прије домовинског рата око 1.400 особа. Половица је њих, око 700 особа, отишло заједно с побуњеним Србима, четницима у Босну и Херцеговину. Села су попаљена и опљачкана у ратним дјеловањима и у повлачењу тих побуњених Срба још прије Божића 1991. године. Осталих 700 особа, које су остале у тим селима, смјестили смо код обитељи и у домове у Пожеги и Великој, ради њихове сигурности!“

Обрачун са српским становништвом Хрватска је започела управо на крвави Ускрс 1991. године, на основу тачке 3 Програма Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) из 1990. У оквиру тог програма - или прогона Срба; хрватска полиција напала је и побила гомилу Срба на Плитвицама.

Ово нису били усамљени и гласни докази Српске народне странке, која је прву такву информацију објавила 6. априла 1991, наводећи исто тако, да је рат на овим подручјима избио ради проширивања територије тзв. Велике Хрватске и њеног простирања до Дрине, што је јасно асоцирало на сличне методе НДХ 1941.

Општи став у Хрватској био је да је „Хрватска нападнута и да је то чист случај агресије“, да се Хрватска брани и, најзад, „да само најобичнији мазохисти могу међу Хрватима да траже усамљене ратне злочинце којих, пак, међу Србима има напретек!“

(Наставиће се)