ПОЛИТИЧКИ кругови у Београду као и краљев двор су сматрали да су сепаратистичке тенденције у Црној Гори узеле маха и да влада не предузима потребне мере да се то зло спречи. Краљ Александар, који је добро знао да у његовим жилама тече и црногорска крв (преко мајке Зорке) био је, како је тврдила његова околина, веома нерасположен и љут кад је примио вест о нередима и побуни на Цетињу. Он је био уверен да би требало учинити нешто одлучно како би се неки црногорски кругови уверили да у Србији не постоји антагонизам према једнородној браћи.

Слично су размишљали и људи из врха Српске православне цркве, уверени да би обнова Његошеве капеле на Ловћену била у функцији зближавања православне браће. Иницијатива за обнову овог култног места, потекла је од Архијерејског сабора Српске православне цркве након завршетка Првог светског рата. Као што је познато, у току аустроугарског бомбардовања Ловћена 1916. била је јако оштећена ова мала црквица.

Први задатак председника овог одбора, како у својим сећањима каже патријарх Гаврило, био је обраћање краљу Александру "да материјално помогне овај патриотски и историјски чин". Краљ је одмах митрополиту Гаврилу упутио следећу поруку:

"Ја се од срца одазивам предлогу Вашем и Вашег одбора, чији сте Ви председник, да узмем учешћа у томе свечаном чину. Ја желим да капела буде онаква, каква најбоље одговара великом песнику. То треба да буде један видни споменик захвалности данашњег поколења и свих нас према песнику слободе - Владики Раду. Ја ћу од срца да сносим све материјалне издатке из моје касе..."

Одбор је тада пришао решавању још једног важног питања: да ли само обновити капелу или саградити нову. И краљ Александар је размишљао о томе, па му је пало на ум да потражи савет од једног од највећих вајара тога времена - Ивана Мештровића. Скулптор је уместо давања усмених савета, начинио скицу нове капеле и објавио је у загребачком листу "Нова Европа". Када је митрополит Гаврило видео Мештровићев цртеж, непријатно се изненадио, јер му се чинило да је уметник замислио Његошев гроб као египатску пирамиду, што је одударало од православне традиције и духа великог песника.

Знајући да је Мештровић то урадио на краљеву иницијативу, црногорски митрополит је затражио пријем у двору. Краљ је саслушао образложење председника Црквеног одбора и прихватио његово мишљење да Мештровићева идеја, мада вођена даром једног великог уметника, није у духу канонских правила цркве и одудара од духа православља.

ЦВИЈИЋ УЗ МИТРОПОЛИТА ГАВРИЛА НА челу одбора за обнову био је црногорски митрополит Гаврило, а за чланове су изабрани највиђенији људи тога времена, као што су Јован Цвијић, тадашњи председник Српске краљевске академије, Живан Живановић, председник Српске књижевне задруге, Павле Поповић, угледни професор Београдског универзитета, војвода Божо Петровић, брат од стрица краља Николе и многи други.

Краљ је после овога упутио једну врсту извињења одбору и дао сугестију да се приликом обнове капеле користи, између осталог, и мермер из Венчаца, крај Карађорђеве Тополе као симбол, како је написао у писму, "да ће на тај начин, две династије бити најбоље до краја уједињене, као што ће бити уједињене Србија и Црна Гора". Краљ се извинио и Мештровићу што његове скице нису искоришћене за изградњу капеле, али му је као неку врсту надокнаде понудио нови пројект - израду споменика Незнаном јунаку на Авали.

У лето 1924. године почели су грађевински радови на црквици и прилазном путу, а завршени су на време и свечано отварање црквице на Ловћену, као и пренос посмртних остатака великог песника и владике, заказани су за 21. септембар 1925. године.

Краљ и краљица су неколико дана пре тога стигли у Црну Гору и прво посетили Васојевиће, из којих је, према предању, потицао Карађорђев деда Јован Ђурашковић. После тога је краљевски пар обишао готово све градове и историјска места, одушевљено дочекан од масе света.

Народ је био највише одушевљен тиме што је краљица Марија све време пута била обучена у црногорску народну ношњу. То је за старије људе који су поштовали традицију био симбол повезаности династије Карађорђевић за Црну Гору и доказ да потомци српског вожда памте да њихов предак потиче "из ових крајева".

Краљ Александар је дан пре отварања капеле стигао на Цетиње и искористио прилику да се обрати окупљеним грађанима:

"Црна Гора имала је владаре, који су се очински старали о вама, а ви сте им се одуживали верношћу и љубављу. Од кад смо Краљица и ја ступили међу вас, Црногорци су нас на сваком кораку поздрављали таквом срдачношћу, да сам ја уверен да нико у овој земљи неће помислити да је старање о вама сада мање. Напротив, две су се лозе сада спојиле и њихов изданак биће јачи. Душе Његоша и Карађорђа биле су се среле, разумеле и привиле великом народном послу. Над гробом Његошевим данас је камен са Венчаца, на домаку Карађорђеве Тополе и под њим ће лежати владика Раде. Још једном вам хвала на љубави, којом сте нас обасули".

Сутрадан је југословенски владар заједно са српским патријархом Димитријем, митрополитом Гаврилом и епископом Василијем изнео из ризнице Цетињског манастира велики храстов ковчег са Његошевим посмртним остацима. После одслужене молитве и надахнутог говора епископа Николаја Велимировића, поворка са ковчегом кренула је кроз варош. Од изласка са Цетиња спровод се наставио аутомобилима до Иванових Корита, а затим на коњима и пешке до капеле.

Пуцњава топова с Иванових Корита огласила је да се Његошеве мошти носе уз ловћенске врлети: тешки ковчег на рукама носили су, смењујући се, "братственици Његошевих..." Према новинским извештајима, тога дана на Ловћену се окупило преко 15.000 људи, који су са пијететом пратили овај величанствен догађај.


(Наставиће се)