ЧИМ су објављена правила за изборе, јавили су се критичари, претежно присталице краља Николе, који су тврдили да су изборни рокови веома кратки. Према њиховим примедбама, тиме су фаворизоване присталице уједињења, јер су били много организованији и њима су помагали Централни одбор и војска. Тачно је да је око 50 официра и око 100 војника, Црногораца, који су се налазили у јединицама српске војске, ангажовано да као агитатори обилазе изборно подручје и пропагирају уједињење.

Исто тако је било тачно да су и присталице краља Николе имале подршку војске, али не српске, него италијанске и америчке. Обавештајна служба српске војне команде је сазнала да су један италијански и један амерички одред кренули дан пре избора из Котора према Цетињу да охрабре противнике уједињења. Међутим, њих су присталице уједињења пресреле на Дубовику и принудиле да се врате у Котор.

Не треба изгубити из вида чињеницу да су на предизборним скуповима иступали веома утицајни људи из Црне Горе, који су позивали народ да се определи за уједињење. У Колашину је на народном збору говорио Мило Дожић, бивши председник Народне скупштине и некадашњи блиски сарадник краља Николе, који је уверавао присутне да је најбоље решење за народ у Црној Гори да се уједини са народом у Србији. Исто мишљење је имао и генерал (бригадир) Милош Меденица, који је уживао велику популарност у народу.

На Цетињу су најагилнији агитатори за уједињење били људи који нису припадали ни политичкој ни војној елити, него су уживали ауторитет као угледни лекари, свештеници, правници, а на првом месту се истицао митрополит Гаврило Дожић (потоњи српски патријарх). У народу се, осим тога, знало да се бивши министар Јанко Спасојевић вратио из Париза и да се ставио на чело политичког тела које ради на томе да се "две српске државе што прије споје".

И "ЗЕЛЕНАШИ" ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ ПРИСТАЛИЦЕ зелене листе са Цетиња (њих 25) упутиле су писмену жалбу Народној скупштини која се тек припремала, замерајући због неких неправилности приликом избора у њиховом граду. На крају су истакли: "Ми смо за Југославију. Облик те наше велике и заједничке Југославије одредиће Југословенска конституанта састављена од вољом народа изабраних претставника свију југословенских покрајина. Ми смо за то да у Југославију уђу Црна Гора и Србија братски руку под руку, али и равноправно".

Изјашњавање "за" или "против" уједињења одвијало се у загрејаној атмосфери у којој се све више уочавала оштра диференцијација, која ће касније имати тешке последице. Стицајем околности, кандидатска листа присталица уједињења штампана је на белом папиру, а њихових противника на зеленом. Тако је дошло до познате поделе Црногораца на "бјелаше" и "зеленаше".

Неки историчари побијају тврдњу да су "бјелаши" и "зеленаши" названи тако због боје кандидатских листа, али исто тако негирају устаљено мишљење да су "зеленаши" били заклети противници уједињења. Они сматрају да су се у Црној Гори разлике испољавале углавном око тога у којој се форми треба ујединити и какав уставни облик треба да има нова држава, да ли треба извршити "безусловно" или "условно уједињење".

Као аргумент за ову тврдњу они наводе примере са предизборних скупова на Цетињу и у Његушима. На једном скупу на Цетињу, група "зеленаша", која је нападана од "бјелаша", одговорила је: "И ми смо за уједињење, али условно уједињење, односно да Црна Гора уђе у уједињену Југославију као самостална краљевина; онако како ће да уђе и Србија и друге покрајине".

Заседање Народне скупштине, које неки називају историјским а неки то негирају, почело је 11. новембра 1918. године (по старом календару) у Подгорици у згради Монопола. Седнице су трајале пет дана, у присуству 165 изабраних посланика. После две ванредне и пет редовних седница, на којима је учествовао велики број посланика, једногласно је усвојена резолуција:

"Српска велика народна скупштина у Црној Гори, као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног српског народа у њој, вјерна историским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вијековима херојски борили одлучује:

1) Да се краљ Никола И Петровић - Његош и његова династија збаци са црногорског престола;

2) Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца;

3) Да се изабере Извршни народни одбор од пет лица, који ће руководити пословима док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају; и

4) Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола И Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Савезничке силе и све неутралне државе".

На крају су посланици изабрали Извршни народни одбор, то јест привремену црногорску владу од пет чланова у коју су ушли људи различитог политичког профила. Марко Даковић и Лазар Дамјановић били су некадашњи политички емигранти у Београду и огорчени противници династије Петровић, Ристо Јојић и Спасоје Пилетић имали су умереније ставове, док је пети члан војвода Стево Вукотић био близак краљевској породици, односно био је брат краљице Милене.

Из свега реченог види се да је тврђење Секуле Дрљевића као и мишљење неких савременика да је Подгоричка скупштина одржана под терором власти и под претњама српских четника - не само лаж него и веома баналан и неуверљив пропагандни трик смишљен у кухињама средњоевропских клерикалаца и коминтерновских комесара.


(Наставиће се)