Драга Украјино,


Мало смо били обузети бирањем власти за наредних 13-14 година (ми то отприлике на толико мењамо) па нисмо стигли да приметимо да је тамо код тебе усфалило парче територије. А и да ће ускоро можда нуклеарни рат, не дај нам га Боже, сем ако га не спрече санкције које је Црна Гора увела Русији.

Па одакле да почнемо? Од чињенице да се тамо код Тебе, на делу Твоје суверене територије, десио референдум о независности или тако нечему. Да смо нека друга држава, ми бисмо рекли да Те независности и самосталности не смеју да постоје, па би Ти саветовали да нападнеш део своје територије и протераш становнике тог дела да на тракторима иду у државу насељенију њиховом националношћу. Али нисмо ми та лијепа држава.

Да смо нека трећа држава, ми бисмо Ти рекли да треба да се направи једно велико крвопролиће, па да после пар година потпишу мировни споразум разне неке националности, које су са територија на којима већински живе отерале припаднике других националности. И да онда све те националности, као, живе заједно у једној држави. Али нисмо ми ни та поносна држава.

Да смо ми нека четврта држава, ми бисмо Ти рекли да је референдум о независности и чемули год, још једна сасвим легитимна ствар. И рекли бисмо Ти да треба да се усагласиш са вољом већинског народа који тамо живи и да га пустиш на миру, а не да се не мешаш путем цркве и мањинских националних партија у унутрашње ствари мале, суверене и поносне, референдумом отцепљене и самосталне државе. Али нисмо ми ни та свијетла мајска држава.

Да смо ми нека пета држава, ми бисмо се наоружали против Тебе и позвали неку велику силу (а то је она која нас је наоружала) да нас брани из ваздуха, па кад би Твоја војска отишла са наше територије, ми бисмо онда прогласили независност, а Ти би се упињала да нам ту независност ускратиш, уз помоћ Русије, Кине, Шпаније и паљења америчке амбасаде. Но, нити смо ми та држава, нити Ти можеш Русију да позовеш у помоћ за очување територијалног суверенитета и интегритета, а нити ће да Ти помогне да запалиш америчку амбасаду, ко што ни нама није.

Наш је, дакле, Украјино мила, проблем у томе што не знамо баш онако јасно која смо ми то врста државе, а да бисмо према Теби заузели неки баш онако јасан став. Оно што знамо јесте да смо ми, изгледа, доста погрешили у нашим досадашњим покушајима да се дефинишемо као држава, не само по овом, већ по многим другим питањима.

Знамо, рецимо, да би нам можда било лакше да смо у бар једној од својих власти имали људе који се залажу за то да Јевреји плате за одлазак свих оних који су се одвојили од Београда. Јер ми видимо да је с тим Јеврејима добро и поздрављено од међународне заједнице, а када се тако нешто тражи у Кијеву, од кога су се одвојили само Руси са Крима. Имати нацисте на самом почетку грађанског рата је, изгледа, много боље него имати комунисте у истом таквом периоду, а и у сваком другом после тога.

Знамо, такође, да би сво ово мучење око Споразума о стабилизацији и придруживању много краће трајало да су Албанци са Косова пожелели да се споје са Русима и да су нас, чак, Руси бомбардовали уместо НАТО у знак солидарности са Албанцима. Јер ми бисмо час посла, чак брже и од Бугара и Румуна, постали виђени Европљани, само да смо имали ту срећу да су наши противници неки прави, а не метиљава евроатлантска алијанса, од чије агресије нема никакве проевропске вајде. Са Русима као агресорима, и наш ССП би био потписан на брзину и без икаквих услова, за разлику од овог нашег, кога златним пенкалом потписасмо, све дајући пољопривредно земљиште у мираз.

Знамо и да је референдум о отцепљењу одличан кад се припајаш Русији, а није одличан кад почињеш да се припајаш Албанији. Или можда обрнуто, да није одличан - а у зависности од тога да ли то посматраш из Москве, или из Брисела и Вашингтона. А кад посматраш из Београда, дође ти да не посматраш уопште, јер си принуђен да се изјасниш одакле посматраш, пошто те сви посматрају. Ко да им није доста колико су нас посматрали до сада, сваког дана, сваког месеца и сваке године у 25 година посматрања.

Елем, ми ћемо, Украјино драга, ових дана да Ти саопштимо шта смо смислили. Само да изаберемо Владу, консултујемо амбасаде, погледамо у празан новчаник и видимо на коју страну света да се окренемо, и то баш сада, кад смо - онако како смо знали и могли - помислили да смо се окренули како треба, гласањем на изборима. А изгледа да нисмо, ђаво да носи и изборе и окретање и Тебе и нас и овај шашави свет у коме ми треба, опет, да се снађемо, а после четврт века најлошијег сналажења у историји те делатности и историји ове земље.

Укратко. Ништа лично, али Украјино, драга, да се Ти, море, мало носиш, као и сви они који су Тобом таквом ових дана забављени.

На челу са нама, оваквима.