ЛИК Косовке девојке временом почиње да се појављује и у уметничким делима. „Косовка девојка је стално будила код људи жељу да је поново виде, да је на неки начин оживе, да је пренесу у своје време, да је унесу у свој дом. Та чудесна девојка уливала је надахнуће за стварање уметничких дела највиших вредности, па до оних непознатих и неименованих уметника - самоука. Косовка девојка је имала такво богатство врлина, она је зрачила на све нас и будила увек племенита осећања и жељу да је бар на неки начин поновимо“, пише Саша Божовић.

Најпре се појављује у сликарству, а потом и у осталим гранама уметности. Ликовни уметници настојали су да оживе њен лик у својим делима и пренесу га у време у коме су живели и стварали.

Њена појава у сликарству тесно је повезана са збивањима у културном и јавном животу током 18. и 19. века. Тада долази до појачаног интересовања за историјску прошлост код готово свих европских народа. То се дешава и у сликарству, особито историјском, чији су корени у Француској. У оквиру историјског сликарства развија се посебан смер, који се зове академски романтизам. Одликују га јако дирљиве сцене пуне родољубивог заноса, које побуђују снажне емоције и патриотско расположење.

Један од представника историјског сликарства у Француској био је Александар Еварист Фрагонар (1780-1850). Он је познати сликар, графичар и вајар, један од Давидових ученика и следбеника. Фрагонар је насликао ратни сукоб француске и швајцарске војске у бици код Марињана 1515. године. На њој је приказан француски краљ на коњу, а у центру збивања је рањени јунак кога придржава женска фигура. Сматра се да је он први (или међу првима) урадио композицију са овим мотивом, коју су касније прихватили и други сликари широм Европе.

Историјско сликарство снажан замах добија после револуционарних догађаја 1848. године. Међу сликарима има и оних који су и непосредно у њима учествовали. Један од њих је и Шома Орлаи Петрич (1822-1880). По избијању револуције напустио је студије сликарства у Бечу и придружио се мађарским устаницима. После слома револуције на слици је овековечио Дороће Кањижаи, која код Мађара ужива велики углед и поштовање. Званични назив слике гласи „Госпођа Перењи сакупља мртве после Мохачке битке“. Слика је код Мађара увек била популарна, како тада тако и данас.

Историјско сликарство међу јужнословенским народима јавља се нешто касније, крајем 19. и почетком 20. века. Међу хрватским и српским сликарима косовски митови су веома чести, што је случај и са Косовком девојком.

Њену прву слику насликао је 1879. г. у Загребу хрватски сликар француског порекла Фердо Кикерец (1845-1893). Сматра се да му је као узор послужила Фрагонарова слика „Битка код Марињана“. Инспирацију је нашао у истоименој народној песми садржаној у књизи Армина Павића „Народне пјесме о боју на Косову године 1389“, штампаној у Загребу две године раније. Слици су претходиле две скице оловком, које је уметник урадио исте године.

Девојка је у белој кошуљи, с белом марамом и дукатима на глави, ђерданима око врата, у смеђој хаљини и шареној прегачи, клечећи придржава левицом главу рањеног Павла Орловића, а десницом му пружа да пије из витка врча. Рањени Орловић Павле напола седи, десне рањене руке у крилу, левицом ослоњен на руку палог Турчина иза себе. Наоколо је ливада са ниском травом и цвећем, а у другом плану лежи више палих ратника. Небо је још мрачно, само на хоризонту свиће и лети јато птица“, описује слику Маријана Шнајдер.

МОТИВ У ВАЈАРСТВУ ОСИМ у сликарству, Косовка девојка се јавља и у другим гранама ликовне уметности. Од почетка прошлог века паралелно се појављује у више различитих ликовних дисциплина. Њени аутори су уметници разних националности из више држава. Посебно је чест мотив у вајарству и то у више различитих техника. Највише је рађена као рељеф, где њена фигура не стоји слободно у простору као код пуне скулптуре, већ је везана за равну плочу.

За ликове на слици Кикерец је одабрао моделе из његовог окружења. Сликар је композицију довршио узевши за модел Загрепчанку, жену коњичког пуковника Горицава, посматрајући је на улици и скицирајући потајно. Лик Павла Орловића рађен је по лику трговца Кочонде, а према подацима Ђуре Кумичића, по лику његовог оца, књижевника Еугена Кумичића.

Слика је постала врло популарна у народу и више пута је репродукована. Последња репродукција извршена је 1967. године. Осим тога, композиција је осликана и на порцелану 1900. у Бечу.

Осим Кикереца, и други хрватски аутори су почетком прошлог века у својим делима оживели лик Косовке девојке. Била је то последица свеопштег југословенског расположења које је тада било веома изражено.

Сходно томе, почетком 1907. године у Народном музеју у Београду, одржана је Прва југословенска уметничка колонија, на којој су учествовали и познати хрватски уметници: Мештровић, Рачки, Кљаковић, Кризман, Катунарић и др. Они су годину дана касније у Сплиту основали Друштво хрватских уметника „Медулић“, које је пропагирало југословенску идеју у домену уметности. У својим уметничким делима обрадили су више мотива из српске народне поезије, а међу њима, зна се, и „Косовку девојку“.

Први је то учинио Јозо Кљаковић (1889-1969). Он је са непуних осамнаест година био најмлађи учесник поменуте сликарске колоније у Београду. Непосредно после тога насликао је Косовку девојку, која представља један од његових најранијих радова. Поред Косовке девојке Кљаковић је урадио још слика са тематиком из српске националне историје и традиције: „Карађорђе“, „Вила Равијојла“, „Смрт Смаил аге Ченгића“ и друге.


(Наставиће се)