КОСТА Војиновић је 6. маја упутио још једно писмо бугарском команданту Блажева у коме му саопштава:

На питања зашто не одох на фронт одговарам вам да сам и на њему био и опет ћу бити све дотле докле једног вашег војника буде било у мојој отаџбини. Каква супротност код два братска народа: док ми долазимо у вашу земљу да се братимимо и проливамо нашу драгоцену крв за вашу слободу код Једрена да би ослободили своју браћу - небраћу од турског завојевача, ви после кратког времена упадосте мучки у нашу отаџбину да нас вашим робовима учините, да палите, убијате, силујете и вршите многа недела, што ни Татари нису у своје време радили.

Ја не палим, не пљачкам, не обешчашћујем, већ сам са пушком у руци. И најзад, опомињем издајнике и све оне који су са нашим крвним непријатељем, - а то сте ви и Аустрија - и који упропашћавају своју браћу, да знају да ће Војиновић и њима стати ногом за врат, као и досада што је многима стао“.

Из целокупне преписке јасно се види да Коста Војиновић ниједног момента није размишљао о предаји нити да из тога за себе извуче неку корист.

Аустријанце је нарочито забрињавало то што је Војиновић увек успевао да одржи чврсту дисциплину и висок морал својих бораца, и што је „одред одлично организовао и својим људима по цену смртне казне забранио свако разбојништво и пљачку“.

Аустријанци су на разне начине покушавали да ухвате Војиновића и разбију његов одред. Кад нису успели борбом расписали су потерницу са великом наградом оном ко ухвати војводу или живог четника. Тако су 20. маја расписали награду од 1.000 круна за сваког ухваћеног комиту, за мртвог 500, а за сваког јатака 200 круна. Војиновић је био уцењен са 40.000 круна.

Ни та уцена није уродила плодом. То потврђује и акт крушевачке крајскоманде, од 7. јула 1917: „али до данас се није десио ни један једини случај да је који Србин предао властима неког бандита или да нам је пружио помоћ да би добио ту награду“.

Схватајући да је стање крајње озбиљно и да прети потпуно уништење народа, јер масовно страда, војвода Коста Војиновић Косовац, 23. јула 1917. године, у селу Вича, одржава састанак са 100 четника, коме не присуствује војвода Коста Пећанац. Након расправе донета је одлука о слању устаничке делегације на Солунски фронт са извештајем за Врховну команду.

Војвода Војиновић је са сарадницима саставио извештај у коме описује злочиначка зверства окупатора на територији Топлице и Јабланице, народне мотиве за подизање устанка, стање на терену, свој лични став и препоручује мере за побољшање уз неопходну помоћ Врховне команде српске војске.

У извештају војвода Војиновић, сем осталог наводи: „Да бих овом предстојећем злу стао унеколико на пут и да бих наш народ унеколико спречио да не срља бесвесно у очигледну пропаст оптужујући једни друге - чиме би свесрдно послужио непријатељу да дође до потребног циља - повео сам се идејом да, иако под најтежим околностима, организујем комитску чету и да герилским четовањем убедим народ да Србија није заувек пропала, да ће она још већа бити, да се за нашу праведну идеју данас највеће царевине боре...“

У даљем тексту он објашњава 25-дневну устаничку борбу, а потом и слом устанка пред много надмоћнијом окупаторском силом. Затим додаје: „Народ је почео губити сваку наду и, мада чује топовске пуцње са фронта, вели: бар је краљ могао аеропланом послати нека писма да видимо шта се ради и шта ће бити од нас...“

ПОТЕРА БЕЗ ПРЕДАХА Војвода Војиновић стално мења место боравка, бори се и пушком и надахнутим писаним патриотским порукама непријатељу, али његов одред се, нарочито после борби у марту, смањио на 40 до 50 бораца. Окупатор га прати у стопу, сматрајући да је он „главни организатор комитског покрета“, како стоји у једном списку свих устаничких вођа који су Аустријанци сачинили 17. марта 1917. године.

На крају извештаја војвода Коста Војиновић упозорава и тражи: „Ако српска Врховна команда жели повести рачуна о српском народу који сада пати овамо и који још у њој и у нама гледа спасиоце, онда нека једино изволи испунити ова неопходна, потребна наша тражења:

1. Да одмах отпочну аеропланима у маси разбацивати по селима и свим местима агитационе плакате у корист Србије и четника;

2. Да се један од г. г. официра испошаље аеропланом на место које будем означио да исти донесе извесну суму новаца да се помогну фамилије оних који се данас тамо и овамо боре, као и сељаци који су пострадали и фамилије чиновника. Да се од исте суме издрже чете које свакодневно расту да се подигне углед и морал у народу и код четника;

3. Да се аеропланом испошаље један спреман хирург и лекови, као и завоји и материјал;

4. Да се путем канала кроз Албанију испошаље једна чета добровољаца из свих крајева са оружјем и муницијом ради уверења народа и вршења агитације;

5. Да нам се даду инструкције о даљем раду као и знакови аероплана.

Само под овим условима моћи ће се спасти наш народ коначне пропасти и организовати у већем броју као и одсудни удар задати непријатељу приликом одступања. У том би случају и Арнаути са којима водимо преговоре пришли к нама. А у противном ће се наш народ под Аустријом потпуно покатоличити и постаће највећи аустрофили - а народ под Бугарском постати бољи Бугари него они у Софији“.

У потпису: Командант Ибарско-копаоничког одреда комитски војвода - рез. потпоручник Коста Јов. Војиновић-Косовац.

У одсуству осталих војвода, сагласан са извештајем и радом: комитски војвода Димитрије Димитријевић, свештеник.

Тако припремљен извештај требало је да уручи делегација: поп Димитрије Димитријевић, Александар Пипер, Ратко Стефановић, Грк Петар Пикула, Прока Планић, Влајко Владисављевић и Властимир Вуковић.

(Наставиће се)