У ВЕЛИКОМ ратном врењу у Србији с краја 19. и почетком 20. века започео је своје одрастање Коста Војиновић. Пореклом је са Косова и Метохије, из околине Вучитрна, одакле су његови стари побегли у Србију, испред арнаутског зулума. Млади Коста ће касније у Топличком устанку свом имену и презимену додати надимак Косовац, истичући на тај начин своје порекло, али и надахнуће за борбу коју су на тој светој српској земљи вечно водили његови преци.

Коста Војиновић је рођен у Смедереву, 13. маја 1891. године, где су се настанили родитељи после доласка са Косова. Породица Војиновић била је за оно време добро стојећа, у сваком погледу. Отац Јован завршио је војне школе у Русији и по повратку у Србију радио као државни чиновник у Главној пореској управи, а касније био председник општине у Косовској Митровици. Од оца је чуо прве приче о српском страдању, јер је за оно време имао солидно образовање и познавао српску историју.

Док је још био мали, Кости је умрла мајка Софија. Маћеху није прихватио, па је највећи део времена проводио код мајчине породице, нарочито код ујака Панте Грујића, официра српске војске који је у Првом светском рату, био командант Моравске дивизије. За показану храброст и успешно руковођење дивизијом у рату одликован је Карађорђевом звездом са мачевима трећег и четвртог степена и постао двоструки витез части и унапређен у чин генерала. Свакако је млади Коста и од ујака Панте слушао казивања о родољубљу, борбама, победама и страдању српског живља.

Основно школовање Коста Војиновић започиње у Смедереву а наставља у Београду све до шестог разреда гимназије. Након тога, отац Јован му, посредством аустријске фирме "Шенкер", која је имала своје представништво у Београду, омогућава наставак школовање на Трговачкој академији у Бечу. Са дипломом трговца и одличним знањем немачког језика, враћа се у Србију, у Врање, где му отац службује.

Млади Коста ће ту изблиза видети и упознати бројне борце, српске родољубе, који су у Врању имали своју базу. Одатле су, преко старе српско-турске границе, стизали на простор Македоније да би се борили за ослобођење поробљеног српског народа. Управо тада, са зетом Душаном Калчићем, основао је фирму с називом "Комисионо-шпедитерска радња Калчић-Војиновић".

У Врању је у то време деловао део Главног одбора Српске револуционарне организације, који је руководио македонским пословима, а тиме и четничким борбеним акцијама. У њему су били Љубо Давидовић, бивши министар; Љубо Јовановић, професор универзитета; В. Карић, апотекар из Врања; С. Златичанин, професор Врањске гимназије; Јован Ненадовић, артиљеријски капетан; др Драгиша Ђурић, статистичар; Љубо Вуловић, капетан и Петар Пешић, мајор и други.

ЛЕГЕНДАРНИ ВОЈВОДА ВУК ВОЈИН Поповић, војвода Вук рођен је у Сјеници 1881. године а погинуо на Солунском фронту у одсудној бици на Груништу 1916. Када су прве чете с пролећа 1905. кренуле из Крагујевца у Стару Србију, у чети Борка Паштровића био је и Војин. У борбама са Турцима на Челопеку био је веома одлучан, храбар и бескомпромисан и саборци га бирају за војводу. Од тада ће бити познат као војвода Вук. Ратни пут ће наставити преко Куманова, Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Курајчице, Београда, Власине, Албаније, Кајмакчалана, до Сиве стене и Груништа. Освајајући врх Кајмакчалана, погинуо је у неравноправној борби против Бугара. Саборци су му подигли споменик на Топличином венцу у Београду.

У акцијама на македонском простору учествовали су већ прекаљени горски вукови: Јован Стојковић Бабунски, Јован Станојковић Довозенски, Василије Трбић, Павле Младеновић, Војислав Танкосић, Саватије Милошевић, Јоксим Михајловић, Ђорђе Скопљанче, Војин Поповић, касније познат као војвода Вук и други.

Свакодневно путујући својим трговачким послом млади Коста Војиновић је налазио времена да неопажен зађе у српска села и успостави контакт са четницима од којих је добијао информације о борбама и успесима српских бораца. То је у њему учвршћивало веру да ће убрзо доћи дан када ће цели српски народ бити слободан.

Успешну пословну каријеру младог трговца прекида обавеза према отаџбини 1911. године кад одлази на одслужење војног рока. У војној касарни у Београду стекао је потребна знања за одбрану земље, која ће, тако се испоставило, одмах применити у пракси. Чим је скинуо униформу, започео је Први балкански рат, па је у борбени строј ступио као обичан редов и прошао је пут од Куманова до Битоља.

Након завршетка рата и ослобођења српских територија Коста Војиновић се враћа својој предузетничкој фирми да настави трговачке послове, али нагло прекида посао чим је запретила Аустроугарска. Одмах се добровољно јавља да брани отаџбину и убрзо ступа у Јадарски одред, којим је командовао већ прослављени Војин Поповић, војвода Вук.

Велики допринос победи српске војске у 1914. години која је крунисана славном Колубарском битком, дали су и добровољци међу којима је био и Коста Војиновић. За испољену храброст и умешно војничко владање, произведен је у чин резервног потпоручника Српске војске.

У септембру 1915. године, када се тројни окупатор свом силином поново устремио на малену Србију исцрпљену претходним борбама и сатрвену епидемијом пегавог тифуса, резервни потпоручник Коста Војиновић нашао се у обновљеном Одреду војводе Вука који је упућен на планину Чемерник, према Бугарској, да би осигурао бок српским армијама.

У тим крвавим биткама Коста Војиновић се јуначки борио и био рањен, али из борбеног строја није излазио, већ се са одредом повукао до села око Вучитрна. Ту га је уз чврсту "бесу" прихватио Арбанас Али Шаља и илегално пребацио до Костиног оца Јована, који је до окупације службовао у Косовској Митровици, као председник општине.

(Наставиће се)