МАЧЕКОВЦИ су покушавали да "глуме" лојалност према званичним државним органима владе у емиграцији, па тако и према Југословенској војсци у отаџбини. Тражили су да им се шифром одговори из Лондона "да ли требају да се ставе под команду ђенерала Михаиловића". Из Лондона од хрватског дела владе никад им на то питање није позитивно одговорено, па су они сматрали да је Михаиловић представник Срба, и зато се за њега никако не смеју ангажовати.

Мачековци су били убеђени да су "Четнички покрет, Михаиловић и остало, ствар аранжирана од Српског културног клуба (на челу са Слободаном Јовановићем и Драгишом Васићем) и војске и да не представља становиште владе, која је у вјечитој кризи". Мачеков ХСС је слао у иностранство већи број људи ради информисања хрватског министра Крњевића. Њихову акцију новчано су помагали и владини кругови Независне Државе Хрватске.

Синхронизовану политичку акцију мачековаца и Павелићевих усташа помагао је бискуп сплитски Клемент Бонефачић, који је књижевника Виловића прогањао по Сплиту од почетка рата, па га је зато Виловић једноставно називао "усташом". Бонефачић је слао у Ватикан политичке реферате - предлоге за одбрану римокатоличког клера и цркве у Хрвата, одакле су прослеђивани у иностранство, нарочито хрватским члановима владе у Лондону, а ови својим представницима у Америку.

Виловић наводи да је "ту скоро" Бонефачић послао извештај о убиству мајора Младеновића на Вагњу (почетком рата), у којем се убица, усташа др Милан Луетић, приказује као хрватски народни јунак, јер је морао пуцати на мајора Младеновића "да заштити своје хрватске војнике од малтретирања српских официра". Виловић је закључио да је "ствар у потпуности лажна", јер о убиству постоји записник са изјавама очевидаца који утврђују кривицу Луетићеву.

Пошто је Илија Трифуновић-Бирчанин био слабог здравља, а болест је нагло напредовала, почетком 1943. размишљало се о његовом наследнику на положају четничког команданта на подручју Сплита и Далмације. У новембру 1942. он је за вођење послова у Штабу одредио заменике - потенцијалне наследнике - свештеника Сергија Урукала и Силвија Алфиревића за политичке, а капетане Радована Иванишевића и Младена Костића за војне послове.

КРИК ИЗ ЈАМЕ ТРЕБА истаћи ратну публицистичку активност Ђуре Виловића. Наиме, он је у октобру 1942. године заједно са Хрватом Силвијем Алфиревићем у Сплиту, уз "прећутну толеранцију Италијана", покренуо лист "Крик из јама", који је представао реакцију на хрватски стравични геноцид над православним Србима.

Оваквим именовањем изазван је ривалитет између постављених личности и оних који су "заборављени". Запостављеним су се осетили Јевђевић, Грђић, мајор Славко Бјелајац алијас Никола Декић (командант четника у Лици), свештеник Момчило Ђујић и мајор Петар Баћовић.

Бирчаниновом одлуком највише је ипак био погођен херцеговачки "соколаш" Радмило Грђић, који је повео праву кампању против Бирчанина и његових заменика. О томе је књижевник и публициста Ђуро Виловић ("Хрват - српски четник"), у извештају Драгољубу Михаиловићу, написао: "Лансирало се како су дани војводе Бирчанина одбројани, а онда да долази као политички војвода г. Радмило Грђић, а његов би помоћник у Сплиту био г. Нико Бартуловић. Већ тада се у Сплиту окупљају и стварају правила и начела за

ЈУГОРЕПО (Југословенски револуционарни покрет)".

Војвода Бирчанин је после дуге болести умро у Сплиту 6. септембра 1943, али није одмах сахрањен, већ је војводино балсамовано тело смештено у једној просторији сплитске православне цркве, одакле је требало да се пренесе у Црну Гору. Венци нису полагани, по изричитој жељи војводе, "а и да би се избегло да 'теткићи' (Грђићеве присталице) пошаљу свој вијенац са својом заставом". Посмртни остаци војводе Бирчанина због ратних околности и потоњих комунистичких времена нису, дакле, могли бити сахрањени на предвиђено место, у "Национални храм на Равној Гори", али ни у Црној Гори.

Капетан Радован Иванишевић је помагао Бирчаниновој супрузи у настојањима да се војводини земни остаци сахране у Црној Гори, иако је за живота Бирчанин "имао великих проблема са Црногорцима". Иванишевић је записао да је он молио генерала Ђукановића да се организује дочек у Црној Гори, а потом и достојанствена пратња војводиног тела, "како би бар на тај начин оборили веровање да су Црногорци мрзели покојног војводу и да су га избацили из Црне Горе у часу када је тамо нашао азил. Према Иванишевићевом мишљењу, Бирчанина су највише прогонили зеленаши и комунисти, али је пред смрт Бирчанин хвалио националне српске Црногорце, који су били "најчистији Срби".

Над одром Бирчанинових земних остатака Ђујић је изговорио посмртни некролог, за који се говорило да га је написао Виловић. Некролог је изазвао неповољну реакцију код обазривих равногораца-југонационалиста. Резервни коњички поручник Иван (Нино) Свилокос, "староседеоц из Дубровника", критиковао је неопрезне изјаве четничких команданата, а нарочито посмртне говоре "неспособних команданата без војске" (односи се на војводу Ђујића), у којима се истицало "како смо окупаторе већ победили и како ћемо ослободити српски Јадран". За Свилокоса је ово "неразумни поступак неспособних који ударају ножем у леђа српским женама и деци и руше једно сјајно дело које је постигнуто у овдашњим крајевима, благодарећи памети наших вођа и храбрости и трезвености углавном херцеговачких сељака".

Свилокос је очекивао је да ће овакве штетне изјаве нашкодити акцији "шефова Обавјештајног одјељења код Суперслоде-а (италијанске окупационе команде) на Сушаку", који су одржавали везу "са нашом акцијом", и који су одговорни за досадашњи курс.


(Наставиће се)