(Јагодина, 20. године,

од нашег дописника)

ПОСЛЕ дугих година припрема, у Јагодини је - на велелепно јединственом стадиону „Јединствена Палма“, изграђеном да прими и више од једног здепастог гледаоца - одржана свечана церемонија отварања првих Олимпијских игара које се одржавају у Србији. Стадион је био дупке пун, а публика је од организатора добила дневницу и сендвич, као и увек, а у циљу бољег попуњавања капацитета овог спортског и културног догађаја. У недостатку Бетовена, Баха и Моцарта, музику је на свечаности изводио неки други бенд, уз вокално вођство певачице са напумпаним уснама и великим грудима, па сад које год. Пред почетак свечаности ватромет је на небу приказао стилизовани трактор пун горива, а на путу ка Европској унији. После завршетка ватромета, хиљаде авиона „Ер Србије“, јединог светског авио-превозника, прекинули су своје лебдење и наставили летове из Београда ка небројеним светским дестинацијама.

Отварање је започело појављивањем маскоте преузете са Зимских олимпијских игара у Сарајеву и посебно препариране за ову прилику. Симпатични планински предатор био је обучен у традиционалну одећу Уједињених Арапских Емирата, највећих пријатеља и делимичних сувласника ове олимпијаде. Највећи пријатељи су, за ову свечану прилику, своју и олимпијадину маскоту украсили са неколико милијарди долара хипотетичких инвестиција. Маскоту је у даљем наступу пратио јак ветар и још јачи снег, на атлетској стази су се појавили завејани аутомобили и хеликоптери, а огромни дигитални стадионски семафор је спектакуларно приказивао мноштво црних кадрова, који су симболизовали нераскидиво пријатељство „Јутјуба“, бугарске агенције из Беча, РТС и партијског интернет тима. Публика на стадиону се грохотом смејала у знак одушевљења овим колосалним почетком отварања Олимпијаде. На крају ове тачке у програму, маскота скиде ношњу, остаде у плавом трикоу са црвеним плаштом, узе неко дете под мишку и одлете, остављајући иза себе светлеће олимпијске кругове, од којих један није ни стигао да се упали.

Церемонија је настављена свечаним предизборним дефилеом српских политичких партија, странака и коалиција, које су се међусобно свечано гурале, пљувале и шамарале. Партије ће наступати у дисциплинама прескакања цензуса, апсурдности коалиционог састава, освајања комотне већине, увлачења у владајућу коалицију, пребијању међусобних нерашчишћених рачуна, млаћењу празног буџета после конституисања Владе и даљем прескакању препона у процесу европских интеграција. Поједине партије се за ово такмичење спремају од Осме седнице, готово све од деведесетих година прошлог века, неке све малобројније од Петог Октобра, а неке тек од састанка појединих амбасадора са појединим бизнисменима. По стању коалиционог потенцијала, уцењивачког капацитета и политичког програма, изгледа да су партије почеле припреме од јуче, што публика на стадиону није богзна како поздравила, јер и није од јуче. Иза овог почетка дефилеа наступило је неколико камиона Градске чистоће, да шмрком саперу са атлетске стазе резултате прљаве предизборне кампање.

Дефиле ту није стао, јер је одмах после шмркова на атлетску стазу крочило мноштво застава бројних светских олимпијских репрезентација, гостију олимпијски гостољубиве Србије. Амерички и немачки репрезентативци носили су - што грешком, а што им се може - заставу Косова. Руски репрезентативци носили су заставу НИС-а, европски репрезентативци носили су заставе са бројевима поглавља приступних преговора, кинески репрезентативци носили су јефтину робу без плаћене царине и пореза, а остале репрезентације се нису ни појавиле јер нису успеле да нађу Србију на мапи света, а међу земљама које су изашле из економске кризе.

Свечана церемонија завршена је паљењем олимпијског пламена, који је потом нехотице запалио публику, која се тим поводом присетила којечега. Свог животног стандарда, неуспелих приватизација, покрадених Универзалних и осталих Агробанака, испражњених пензионих и здравствених фондова, стабилног динара са ценама које расту и платама које падају, нагло обогаћених монополиста и брзо презадужене тајкунерије, невидљивих страних инвеститора, партијских кадрова у државној администрацији и јавним предузећима, неспособних државних министара, преспособних привредних клептомана... Сетила се публика и отварања путева, заваривања цеви, сечења црвених врпци, митинга и парола, реклама и слогана, речи и дела, обећања и испуњења. И кад су се свега тога сетили, погледали су олимпијски пламен, узели свако по олимпијску бакљу и кренули да пламен олимпизма рашире тамо где му је место и где има много више смисла да се разбукти.

Па је све горело, баш онако као што треба, за Олимпијаду.