ТИТО је одговорио Черчилу 9. фебруара, наглашавајући, прво, да југословенска влада и Михаиловић морају бити „прецртани“; друго, Народно ослободилачко веће Југославије мора бити признато од стране Савезника као једина југословенска влада, а краљ Петар ће морати да се подвргне законима Антифашистичког већа националног ослобођења. Треће, уколико краљ Петар прихвати ове услове, партизани неће одбити сарадњу са њим у вези питања монархије које ће остати отворено све до ослобођења Југославије и коначно, краљ Петар би требало о свему томе да изда декларацију.

Пре него што је још једном одговорио Титу, Черчил се 22. фебруара 1944. обратио Парламенту хвалећи партизане бираним речима:

- Комунистички елемент је имао част да буде међу првима, али како је покрет растао у снази и бројчано, дошло је до процеса промена и уједињења па су националне концепције превагнуле. У маршалу Титу партизани су пронашли изузетног вођу, прослављеног кроз борбу за слободу. На несрећу, можда и неизбежно, ове нове снаге су дошле у сукоб са онима под вођством генерала Михаиловића.

Пре него што је предао изјаву, Черчил је показао Идну, који је предложио да треба да буде мање јака када је похвала Титу у питању, јер би онда Тито могао да помисли да је британска влада толико задовољна њиме да није потребно да прави никакве уступке у сарадњи са краљем Петром.

Три дана касније 25. фебруара, Черчил је још једном писао Титу, говорећи му да су издата наређења да се повуку британски официри за везу који су код Михаиловића, питајући га да ли може да гарантује да, уколико се краљ Петар ослободи Михаиловића „и осталих лоших саветника“, да ће га „позвати да се придружи својим сународницима на терену“. Затим је додао: „Не могу да га натерам да отпусти Михаиловића, распусти Владу и прекине сваки контакт са Србијом пре него што сазнам да ли може рачунати на вашу подршку и сарадњу“.

У међувремену, у светлу Михаиловићевог неуспелог покушаја да дигне у ваздух мостове преко Мораве и Ибра, британска влада је одлучила да повуче преостале официре за везу. Ова одлука је била хитна пошто је Форин офис примио 12. јануара 1944. потпуни извештај од СОЕ-Каиро о доказима против Михаиловића.

ОСТРВО ВИС ТВРЂАВА ОДЛУКА да се утврди острво Вис је донета почетком јануара у Маракешу, где је Черчил био на опоравку. Одмах после тога, на острву је основана и оперативна база за набавку материјала, успостављен је ваздушни мост и савезнички командоси су почели да је користе као полазну тачку за нападе на обали. Немци, ипак, нису никада напали Вис, углавном због офанзивних капацитета савезничких поморских снага у области тог острва, које је постало, по Вилсоновим речима, „место за сигуран лов“, за разараче и торпедне моторне чамце.

У извештају се каже да неки од генералових команданата јесу сарађивали са Немцима или Италијанима - или и са једнима и са другима - и да је Михаиловић то опростио, а у појединим случајевима и одобравао. Посебно се наглашава да је у марту 1943. наредио операције у долини Неретве против партизана, а у сарадњи са Осовином.

У време када су Британци одлучили да повуку своју мисију, један амерички официр, Мусулин, још је био на четничкој територији. Друга два Американца, Сајц и Менсфилд, опозвана су и напустила су Михаиловићев штаб раније.

Стејт департмент је о одобрењу Форин офиса за повлачење неких тридесет британских официра који су били повезани са Михаиловићем известио Меквиг, 21. фебруара.

Као резултат британског потеза, настао је проблем око Мусулина. У почетку је ОСС одлучио да би он требало да остане чак и после одласка британских официра за везу. СОЕ је, пак, рекао ОСС да не би могао да саветује да ове две службе раде одвојено. ОСС-Каиро се стога обратио Доновану ради инструкција. Паралелно, Стивенсон је рекао Меквигу да је то повлачење било војна одлука коју је спровео Вилсон, да Мусулин и тако не може ништа да уради и да би његов останак док се Британци пакују дао Михаиловићу шансу да окрене САД против Британије.

Пошто је одобрено повлачење Мусулина из Југославије, ОСС је 2. марта 1944. сугерисао Здруженом штабу замену удружених мисија једном независном, обавештајном мисијом.

Михаиловић се, дубоко узнемирен партизанским политичким деловањем на скупштинама у Бихаћу и Јајцу, одлучио на сопствени политички корак. Током рата, четници никада нису сопствене кораке одређивали према политичкој активности партизана. Али закључци са четничке конференције „Интелектуална омладина“, која је одржана од 30. новембра до 2. децембра 1942. у Црној Гори, никада се нису преточили у програм активности.

После Јајца, Михаиловић, који ни сам никада није потпуно одобравао радикалне велико-српске погледе појединих својих саветника, одлучио је да сазове конгрес четника, да би се обратио свим Југословенима.

Конгрес је одржан од 25. до 28. јануара 1944. у селу Ба, близу Ваљева и назван је Светосавским, по Светом Сави, заштитнику Срба. Окупило се 274 делегата који су за председника изабрали др Живка Топаловића, лидера социјалдемократске странке, мале српске партије. Конгрес је донео закључке који су имали циљ реорганизовање Југославије после рата као федерације од три федералне јединице - Србије, Хрватске и Словеније. До ослобођења, Централни национални комитет, цивилно саветодавно тело, које је 1941. основао Михаиловић, преузео би политичку одговорност и сарадњу са Савезницима и краљевском владом. Али конгрес је дошао сувише касно да би имао било какав утицај на политичку ситуацију у Југославији.

Последице су се одразиле пре свега на војном пољу, јер је неколико споразума са немачким јединицама о међусобном ненападању одмах раскинуто, било да су то урадили четнички команданти било Немци, који су мотрили на резултате овог конгреса.


(Наставиће се)