ДАН пошто је Тито стигао до својих партизанских јединица, 19. септембра 1941, Михаиловић и Тито су се, на Титову иницијативу, први пут срели, у Струганику, између Робаја и Равне горе. Разговори су доста добро ишли, али се није дошло ни до каквог споразума о сарадњи због непомирљиво различитих концепција отпора.

После разговора у Струганику, дошло је до извесне кореспонденције између Тита и Михаиловића, у вези са њиховом чвршћом сарадњом, те је уприличен и њихов нови састанак 27. октобра 1941, у Брајићима, између Ужица и Равне горе. Михаиловић је повео Хадсона са собом, али му није дао да присуствује разговорима иако је Тито предложио да Хадсон буде присутан. Михаиловић је очито желео да избегне да Хадсон буде сведок сукоба неприхватљивих концепција две организације.

Дана 10. октобра, немачки заповедник у Србији, Франц Беме, донео је одлуку да се без изузетака елиминише стотину талаца за сваког убијеног Немца. Ова наредба је била основа за крвопролиће у српском граду Крагујевцу, 21. октобра. Огроман број мушкараца, укључујући и дечаке из гимназије, био је убијен, према немачким проценама укупно њих 2.300. То је оставило снажан утисак на Михаиловића и он се заклео да не сме бити увучен у операције против Немаца уколико не буде сигуран да ће оне довести до потпуног ослобођења земље.

Тито се касније присећао да је током састанка у Брајићима понудио Михаиловићу врховну команду, али је додао да уколико би овај то прихватио, Тито не би служио под четничким вођом. Овај други састанак Тита и Михаиловића се завршио неком врстом договора. Михаиловић је требало да добије половину производње из фабрике оружја коју су партизани држали у Ужицу. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити шта год падобраном стигне од Британаца.

Овај договор је, пак, био врло кратког века. Сукоби између партизана и четника су наступили готово моментално, а свака страна је кривила ону другу. Четници су говорили да су 28. октобра, дан после састанка Тито-Михаиловић, партизани напали ливницу у Зајачи (јужно од Лознице) коју су држали четници. Али докази данас подржавају широко признати став да је грађански рат започео када су у ноћи између 1. и 2. новембра четници, како је то јавио капетан Хадсон у Каиро, „у великој мери потцењујући партизане и њихове следбенике неуспешно напали Ужице“.

БРИТАНЦИ СВЕ ЗНАЛИ ЧЕТНИЧКИ вођа није у почетку најсрдачније примио британског официра за везу, онако како би се очекивало, иако је Хадсон предао Михаиловићу шифру за комуникацију са Каиром. Била је то британска шифра те су тако све Михаиловићеве поруке, под шифрованим именом „Вила Реста“, чак и оне које су ишле његовој сопственој влади, биле познате Британцима. С друге стране, све Хадсонове поруке, чак и када је користио своје сопствене шифре, морале су да иду преко Михаиловићевог радија, пошто је његов остао у Ужицу.

Пре тога је Михаиловић послао телеграм својој влади у Лондону у којем каже да се „помирио“ са комунистима, али да мир не може више да траје, јер партизани не желе да четницима врате Чачак и Ужице. Михаиловић је пренео својој влади да се „плаши“ да би његови четници морали да заузму Ужице како би спречили даље јачање комунистичког покрета. Када је постало јасно да је четнички напад на Ужице прошао лоше, Михаиловић је послао низ радио порука својој Влади у којима тражи да код Британаца издејствује да повећају испоруке помоћи. „Британско обећање о помоћи“, како је касније наводио Хадсон, „довело је само до погоршања односа између четника и партизана.“

Југословенска влада у избеглиштву пренела је Михаиловићеве молбе Британцима. Ипак, када је капетан Хадсон постао свестан озбиљности сукоба између четника и партизана, саветовао је Каиро да престане да шаље оружје Михаиловићу, јер је желео да спречи да се британско оружје користи у грађанском рату. Заправо, од тада - од 9. новембра - примљена је само једна испорука. Али су четници очекивали још једну те су чекајући читаву ноћ пробдели на поприличној хладноћи. Следећег дана Хадсон је рекао Михаиловићу за своју поруку Каиру, а овај је побеснео.

Немачка офанзива која је почела крајем септембра против, како су их Немци називали, „комунистичких банди“, која је пак, обухватала и све оне четнике који нису сарађивали са Немцима и Недићем, била је у Србији у пуном замаху. Краљево је пало 16, а Ваљево 25. октобра и Немци су напредовали ка партизанском, али и према четничком штабу.

Претпостављајући да више неће примати помоћ од Британаца и видевши да су његове трупе немоћне у борбама против партизана, те дубоко узнемирен немачком офанзивом у Србији, са свим масакрима које су спроводили, Михаиловић је себи дозволио да га немачка обавештајна служба наговори да се састане са представницима немачког главног заповедника. Иницијатива је потекла од немачког капетана Јозефа Матла, а ишла је преко четничког пуковника Бранислава Пантића.

Немачка обавештајна служба је постала свесна дубоког расцепа између четника и комунистички вођених герилаца и жарко је желела да то искористи. Сматрајући да је непријатељ подељен и да се фракције међусобно боре, капетан Матл, који је већ остварио контакте са појединим Михаиловићевим следбеницима, први је повукао потез. На састанку 11. новембра у малом селу Дивци на реци Колубари, немачки преговарачи су тражили од Михаиловића апсолутну предају. Он је то одбио. Био је спреман да препусти немачке комуникационе линије и економски важне градове који су под контролом Немаца под условом да га они оставе на миру у планинама, али није био спреман на своју безусловну предају. Састанак је пропао и ратно стање се наставило. н


(Наставиће се)