АУСТРИЈСКИ статистички подаци о становништву аустријског југоистока Европе егзактно потврђују, па и премашују тезе Вука Караджића, Копитара, Добровског, Миклошића и других филолога, о општој распрострањености Срба на просторима некадашњег српског „Илирика“. Тезе поменутих филолога узимане су од стране представника „критичке“ историографије као неозбиљне, а подаци из њихових књига као историјски извор другог реда. Међутим, то што су записали потврђују статистички подаци о становништву из књиге дописног члана мађарске академије наука Фењеш Елека „Статистика и географски опис аустријске империје“ из 1857. године, према којој у аустријској царевини има 1.584.134 Срба православне и римокатоличке вере.

Према подацима из наведене књиге, који су у ствари статистика аустријског пописа становништва из 1846. и 1850, Срби „углавном живе у Крајини, Српској Војводини, Далмацији, а подељени су на различите гране, као што су Шокци или Буњевци, који су римокатолици, затим на Раце односно Србе, Црногорце у Банату, Морлаке у Истри и кварнерским отоцима и у Далмацији, исто у Дубровнику“.

Бројчано стање по покрајинама изгледало је овако: у Српској Војводини и Банату живело је 402.890, у Далмацији 395.273, Војној Крајини 339.176, Славонији 244.180, Истри и кварнерским отоцима 134.445, у мађарској држави 69.170 душа. Што се тиче религије, према наведеним статистичким подацима, Срби су углавном били православци, али је много римокатолика било у Далмацији и Истри, док су Шокци у Бачкој, Славонији, Крајини и Мађарској сви били римокатолици.

У својој књизи Ф. Елек наводи да Хрвата укупно има 1.288.632 и то у Банској Хрватској 631.081, Војној крајини 524.048, Мађарској 78.179, Доњој Аустрији 6.364, Крањској 17.697, Моравској 663. Хрвати су према Елеку подељени на више грана што се тиче дијалекта: „Овдје можемо рачунати на ускоке који живе у Сењу који припада слуњском пуку. Што се тиче религије има православаца (неколико хиљада унијата). Иначе Хрвати су искључиво римокатолици“.

У то време број Словенаца био је незнатно мањи од броја Хрвата (1.153.382), а живели су у Штајерској (362.742), Карантанији (95.544), Крањској (410.722), Приморју и Истри (185.757), Мађарској (49.600)...

“СЕОБЕ“ ПОД МОРАНјЕМ СРЕДИНОМ ХИХ века географски појам Хрвата, који је до тада био и један од назива за Србе, почео се већ утемељивати као етнографски појам. Наиме, средином ХИХ века део Срба римокатолика са подручја тро(четворо) жупанијске географске Банске Хрватске (Загребачка, Вараждинска, Крижевачка и повремено Северинска жупанија) и делова Војне крајине, почео је да носи хрватско име, прво у регионалном па потом, с протоком времена, и у националном (етнографском) смислу.

У „Историјско-етнографско-географској мапи Срба и српских земаља“, коју је издао Коста Атанасков-Шуменковић 1873. године, историчар Милош Ст. Милојевић дао је потпуно подударну слику свеколике српске распрострањености са етнографском распрострањеношћу Срба према аустријском попису из 1850. године. Западна граница српске етно-географске распрострањености према Милојевићевој карти ишла је линијом Перој (северна Истра) - Гомирје (Равна Гора) северни Горски котар-Жумберак-Вировитица. Западно од те линије живели су Словенци, док су источно биле области (покрајине) у којима су углавном живели Срби.

Упоређујући податке Фењеш Елека са мишљењима словенских филолога, картографа, аустријских хроничара из ХВИИИ века и српских историчара о хрватству као географском појму, о Банској Хрватској и Међимурју као словеначким (словенским) земљама, о „Хрватима унијатима и неунијатима“, можемо закључити да хрватства у етнографском смислу није било, већ се јављало само номинално као географски појам.

Према демографским статистичким подацима уочљиво је да се хрватско име почело ширити са подручја географске Банске Хрватске на Војну крајину до Сења. Тада су српски ускоци из Сења, пошто су раније прешли на унију пресељењем у Жумберак, већ прихватили хрватско име. Треба истаћи податак да се, према Елековом попису, Хрвати уопште не помињу у другим тзв. хрватским земљама, односно у Међимурју, Славонији, Срему, Барањи, Далмацији и Истри. У Славонији су, како смо већ истакли, поред православних Срба и странаца живели Срби римокатолици, односно Шокци, у Истри и на Кварнерским отоцима доминирали су православни и римокатолички Срби (Морлаци) уз бројније Словенце и романски (италијански) народносни елеменат.

Статистички подаци из друге половине ХИХ и прве деценије ХХ века сведоче у коликој се мери, због свехрватске националне унификације, смањио број странаца и Срба данашње Републике Хрватске. Статистички пописи становништва аустријске, па потом мађарске административне области Хрватске и Славоније (са Сремом), у раздобљу од 1850. до 1910. године, дају етничку слику Хрватске и Славоније у којој су Хрвати још мањина).

Прво што упада у очи је чињеница да су мађарске покрајине Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија у верском и народносном погледу биле врло хетерогене. Поред Срба и српско-католичког становништва (Шокаца, Буњеваца и скупина које су почеле носити хрватско име) најбројнији су били Немци. Према аустријском попису становништва из 1890. године, немачким језиком говорило је 117.493 становника; према попису из 1900. године 134.000, док је према попису из 1910. немачким језиком говорило 132.150 становника.

Највећи пораст становништва у Хрватској и Славонији забележили су Мађари захваљујући, како истиче хрватска историографија, мађаризацији хрватског, али ми бисмо рекли и српског и словеначког становништва у време либералног режима Куена Хедерварија. Према попису становништва из 1880. године, Мађара је било 41.417; 1890. - 68.794; 1900. - 90.180; 1910. - 103.405.

У Хрватској и Славонији чешким језиком говорило је: према попису из 1890. године 27.521 становник; 1900. - 31.588; 1910. - 31.252 становника. Словачким језиком говорило је према попису из 1890. године 13.614, 1900. - 17. 342, 1910. - 21.458 становника.

(Наставиће се)