АНДРИЈА Торкват Брлић у својој књизи 1854. помиње податак да су „вуковарски Срби 13. јула 1697. јавили вијест да у шабачкој околини има 12.000 Турака“. Јозеф Фидлер је истицао да је 26. маја 1699. цар Леополд одредио каква ће имати права сремски унијатски (гркокатолички) владика Петар Лјубибратић, те је помињао „влашки или српски народ и то грчког обреда који живе у сријемском крају и у сусједном дијелу Доње Славоније (дакле и у вуковарском региону).

Черниг је записао да је 2. јуна 1699. цар Леополд дао „заштитно писмо Србима у сријемској жупанији“. У време цара Леополда, односно у ДжВИИ стољећу, цела данашња Славонија звала се Рашком (Рацком, Српском).

Мађар Сент-Ивањи је разматрао геополитичко распростирање српског народа у западним српским земљама: „Славонија (у ствари банска Хрватска) има са сјевера Угарску и ријеку Драву, која је између њих; са запада Штајерску, с југа Хрватску (бившу Војну крајину), од које је дијели ријека Сава; с истока Рашку (Рацку, Српску)... Дијели се на три жупаније: крижевачку, загребачку и вараждинску.

Рашка (Српска, у ствари данашња Славонија), која је као и Хрватска одвојена од Славоније, има са запада Славонију (у ствари трожупанијску Банску Хрватску), са севера Угарску и реку Драву, с истока уток Саве у Дунав, повелики део Угарске, с југа Босну и Србију, од којих је раставља река Сава... Има исто тако три жупаније: пожешку, валповачку и сријемску“. Познато је да су Турци Славонију са Сремом и Банатом називали „аустријском Србијом“.

На карти Угарске (Тхеатрум Еуропеум из 1701) записани су Рацка (Српска) и Раци (Срби) између Драве и Саве к западу од Срема. И на карти Ђ. Креквица уписани су Раци (Срби, Ратзен) у валповачкој жупанији дуж Саве. У ДжВИ, ДжВИИ и ДжВИИИ веку данашња Славонија се, дакле, називала Расциа, о чему сведоче бројне географске карте (на пример Јоаннеса Јанссониуса, карта „Рашке“ из 1636), док је Славонија била предео око Загреба, а јужно од „славонске Рашке“ је Босна.

Василије Ђерић је објашњавао откуд појединачни случајеви насељавања Хрвата у Славонију, и то из географске кајкавске Хрватске, па наводи Тадију Смичикласа (поунијаћеног Србина из Жумберка), који је крајем 19. века пристрасно писао о новој нацији хрватства. Ђерић цитира Смичикласов опис Славоније око 1700. године, у којој се у неколико села помињу људи насељени из Банске Хрватске, те помиње конкретан случај села Митровице, у близини Пожеге, у којем истиче „католичке Хрвате, дошљаке из горњијех хрватских крајева“.

У прилог своје тезе да у Славонији и Срему у 17. и 18. веку није било људи, који су се звали Хрватима („изузевши поједине тамо насељене људе или села, која су насељена из Хрватске“), Ђерић је навео примере који је доказују: „Године 1698, 15. априла, пишу у Пожези Марин Хуналић и други неки фратри ђаковском бискупу против попова, које им шаљу из Загреба, и кажу: ’сви чврсто и постојано (и) једнодушно и сложно тврдимо, да нећемо нигда примити ни онога, кога ће он случајно послати, нити икога другога од Хрвата, па био он и свјетовњак...’.

Око године 1700. били су пописи Славоније и Сријема и у тијем се пописима нигдје не спомињу Хрвати, изузевши нека незнатна насеља; 1707. године моли ’провинцијал фрањевачки фра Марко Булајић... цара Јосифа И, да их заштити од бискупа који хоће да им одузму парохије и даду их свјетовном свештенству из Хрватске’, и каже да (ти бискупи) „уводе арциђаконе (презвитере) Хрвате, који овом народу ни мало нијесу мили нити знају добро народни језик (јер су говорили словеначком кајкавштином)“.

Ђерић је навео и мишљење „славонског научника“ М. П. Катанчића, који је писао следеће: „Црта пружена од Драве кроз Мославину к извору ријеке Цетине у Далмацији... У крају на запад од ове црте настанише се Посавци, у (њему) живе њихови потомци Хрвати до данас“. М. П. Катанчић је „често спомињао“, како истиче Ђерић, како се „Хрвати знатно разликују од осталог нашег народа и то стога, што је он мислио да су кајкавци прави Хрвати, (јер је) он дуго живио у Загребу те је кајкавачки говор добро познавао“.

Тако је Катанчић, говорећи о Словенцима и њихову језику, истицао „да су нам у више ствари ближи него Хрвати“. Катанчић је записао податак о разлици између Далматинаца и Хрвата (кајкаваца) „по отаджбини и по начину говора“. Катанчић се питао „што је узрок да Илири (Срби) уз Јадранско море, Србијанци, Босанци, Срби (Раци) који живе у Угарској на једној и другој обали Дунава (дакле и у Вуковару), истијем дијалектом говоре којијем и Далматинци, а од Хрвата се разликују? Свако зна, колика је даљина између Илира (Срба) што живе на обалама Дунава и Дубровчана, а ипак нема друге разлике у говору него (што би била) да их је обоје родила једна мати“.

Вести о славонским и сријемским „вуковарским Србима“ су дакле бројне и константно се помињу и кроз 18. век. Честе су жалбе упућене аустријским и угарским властима, као што је, на пример, она из фебруара 1778. када се преко поджупана сремске жупаније жале царици Марији Терезији на „неке неправде“, те при том царици помињу „наш славеносербскиј и вјерни народ“, и заслуге „нашега народа сербскога“, као и „неке ствари“ које су „свему нашем народу сербском на велику несрећу“. Жале се што су митрополит и владике многе светковине, а „навластито србске, у том календару касирали“ и туже се да ће им дјеца заборавити „да смо ми кадгод от свога сербскога рода и кољена, свете имали људе“.

(Наставиће се)