У 10.30 часова 1. новембра у Београд је ујахао Дунавски коњички ескадрон, пројурио главном улицом све до Калемегдана, и ту се задржао.

Непријатеља у Београду није било, осим једне групе инжињераца која није успела да сруши мост на Сави.

Извештај о уласку у Београд Врховној команди је послат у 14.45 часова, која је одмах у 17.00 часова, како би се избегла бомбардовање Београда, наредила да се предузму безбедносне мере. У том наређењу се наводи да ће у Београду бити само 7. пешадијски пук.

У Београд су у току наредне ноћи ушли командант 7. пука и један батаљон, одређен да одржава ред и спречи да се државна имовина и ратни плен не разносе и уништавају. Одмах је формирана војна команда места и предузете мере да се организују привремени органи власти (председник општине, начелник војне станице, чланови кварта полиције) указујући поверење оним, који су лојални и били су на тим местима у јесен 1915. године.

Предузете су и остале мере ради организације рада: успостављање телефонских линија, одређивање сталних стража и патрола, постављање обезбеђења дуж десне обале Саве и леве обале Дунава од ушћа до Карабурме, постављање маскирних стражарских одељења...

За прво време ограничен је био и улазак војних комора, које су у Београд, касније, улазиле само ноћу, а на периферији града, на Славији, код Монопола, итд. постављене су страже које су забрањивале излазак грађана у поља.

Предузете су и све мере тајности података и комуницирања због бојазни од прислушне службе непријатеља.

У 10.45. командант 1. дунавске пешадијске бригаде детаљно је известио о последњим борбама пред улазак Српске војске у Београд:

Претходница: 7. пешадијски пук (без једног батаљона), 2. пољски дивизион и чета пионира, кренула је се у 8 часова челом од Раље, преко Трешње, Авале и Торлака.

Главнина: Један батаљон 7. пешадијског пука, 1. пољски дивизион, 9. пешадиски пук, хаубички дивизион и 2. француска тешка батерија кренули су горе изложеном реду у 8.30 часова челом од Раље за претходницом.

ЗАШТИТА ОД АЕРОПЛАНА ПРЕДСЕДНИКУ београдске општине Васи Антонићу придодата је једна получета из 7. пешадијског пука да води бригу о сабраћају унутар вароши. Одмах се приступило изради Упута за заштиту од аероплана, које су општинске власти морале да саопште становништву.

Побочница: У јачини једне чете упућена је правцем Мали Пожаревац - кота 304 - Врчин - Лештани - Велики Мокри Луг за одржавање везе са Моравском дивизијом.

Како по добијеним извештајима од коњичког ескадрона, непријатеља није било на Торлаку, па ни у Београду, продужен је марш колоне преко одређеног циља и колона је заноћила - претходница на коси северно од Јајинаца и северозападно од Кумодража са предњим деловима на линији: село Бањица - Велики Мокри Луг.

Веза са деловима Моравске дивизије одржава се у правцу Великог Мокрог Луга, а са левом колоном помоћу једног одељења на Стражи.

Главнина је заноћила у селу Кумодраж“.

У 19.50 часова извештај Дунавској дивизији послао је и командант 8. пешадијског пука који износи да су у 14.00 часова 31. октобра стигли на Петров гроб, са предстражама на Рушњу. У извештају се наводи да је претходница 7. пешадијског пука с једним пољским дивизионом и четом инжињерије кренула ујутру 1. новембра у 08.00 часова из Раље и марширала путем преко Трешње, Авале и Торлака. Главнини овог пука одмах су прикључене знатне снаге: делови придодатог 9. пешадијског пука, један хаубички дивизион и две француске тешке батерије. Придодате снаге кретале су се 30 минута иза главнине.

Како на овој комуникацији више није било непријатеља, придодате снаге су задржане код Јајинаца, а претходница 7. пешадијског пука наставила је ка Београду, у који је умарширала пред мрак.

Премда су биле предузете све мере безбедности због противника који је још био на супротним обалама Дунава и Саве, одушевљење грађана било је неописиво и огромно. Као и у осталим местима и насељима, у којима је Српска војска дочекивана са љубављу и даровима, тако су и на овом путу српски војници кићени пешкирима и цвећем, даривани врућим погачама и другим даровима. Народ је љубио своје ослободиоце, док су сузе радоснице искриле и на лицима прекаљених ратника: рат још није био завршен, али је цела Србија била ослобођена.

У 21.00 час 1. новембра свим јединицама Српске војске издато је следеће саопштење:

Непријатељ је продужио одступање пред продором наших јединица, напустио је Београд и пребацио се преко Саве и Дунава, рушећи све понтонске мостове и најзад, и железнички мост на Сави.

Наш коњички ескадрон Дунавске дивизије ушао је у Београд у 10.30 часова. Један батаљон 7. пешадијског пука упућен је у мрак у Београд!“

У 11.15 часова војвода Петар Бојовић, командант И армије упутио је следећу депешу врховном команданту Српске војске, регенту Александру:

Светла престоница Вашег Височанства, поносни Београд, радосно је данас дочекао своје ослободиоце, славом овенчане војнике И армије и слободно, раширених руку очекује долазак свог витешког Врховног команданта, да на торњу узвишеног Дома, поред широко развијеног Белог орла, побије стег југословенског народа, чија ће се слава дуго векова преносити, а покољења поносити надчовечанском јуначком борбом дичних предака.

Нека би бог дао радост да овог тренутка разнесе широм целог света витешку храбост српске војске: ’Живео’ из грла целокупне одушевљене И армије, нека буде предзнак најскорије и најлепше будућности царства Југословенског.

Живео наш мили господар!

Живела храбра Српска војска!“

Шест сати касније, у 17.15, и Врховна команда шаље свим дивизијама саопштење:

Наша храбра војска ушла је у Београд 1. новембра по подне. Одушевљење у Београду огромно!“

(Наставиће се)