Кад су се Турци вратили на Рудник, Милош реши да породицу извуче из пећине, али се Лјубица опет успротивила исто онако одлучно. У то ратно време неки су напуштали ратиште под изговором да се враћају да заштите фамилије и тиме су слабили отпор Турцима. После борбе на Лјубићу код Чачка посустаје и кнез Милош. Заједно са хаджи Милентијем дошао је на Рудник, али се није дуго задржао после убојитих Лјубичиних речи, које су значиле јасну опомену.

Велика госпођа је после рата дочекивала госте у конаку у Црнући у коме је и кнез био редак гост. Он није желео да као владар остане у Црнући па поче да зида себи велики конак у Крагујевцу на имању које је раније купио. Решио је да влада из тог града у коме су живели Турци и Цинцари, а касније су се веома брзо населили Срби из суседних села.

Кнез се уселио 1818. године, пре своје супруге и деце. Веома радан, мудар и предузимљив, кнез је направио план да сагради конак за супругу и децу недалеко од свог који је био господарски намештен, у оријенталном стилу.

Конак кнегиње Лјубице пуном паром је грађен целе 1819. а завршен 1820. На прозорима су постављена украсна стакла увезена из Аустрије. Све је изгледало китњасто, па конак, с правом, назваше шареним. Намештај је био оријенталан, по угледу на турски начин живота.

За потребе државне администрације Милош је подигао још једно здање, а сва три велика конака сачињавали су кнежев двор у Крагујевцу.

Кад је стигла кнегиња Лјубица са кћеркама Перком и Савком, свечано обучена Велика госпођа није крила одушевљење лепотом дворца. Тада је Перка имала дванаест, а Савка шест година.

Кнез Милош је можда и због њих две одлучио да отвори школу, да женску децу обучавају домаћи и страни учитељи. Желео је да науче стране језике, да свирају клавир, а првенствено да се описмене. Знао је колико је то важно, иако је и сам био неписмен.

Милош је тада једва чекао згодну прилику да крене у Црнућу, али без Лјубице. Заљубио се у младу Петрију која се није отимала. Учинило му се, ако Турци могу да се забављају са другим женама, по дозволи свога паше, зашто не би и он могао. Судбина је тако умешала прсте. Кнез је често причао да му је Лјубица била прва девојка, а сада је Петрију силно желео. Најзад је преломио и отишао у Црнућу да испуни жељу.

Лјубавна идила је најпре била тајна за многе као и за Лјубицу. Тајна је процурила, а резултати њихове љубавне игре показали су се јасно на њеном стомаку.

Кнез и кнегиња ипак су задржали блиске везе, јер она није ни слутила да Петрија у Црнући једе појачану храну због детета које носи под појасом. Једино је било сумњиво што Милош често иде да обиђе двор у Црнући, наводно да би радове надгледао.

Петрија се кнезу пожалила да стрепи од Велике госпође, његове супруге. Ако се сазна, кнегиња ће њу окривити више него господара. Све би било добро да и сам није накупио страх због бриге како ће Лјубица прихватити очигледну чињеницу да он чека ванбрачно дете. Прикривао је бриге и тешио Петрију коју је истински волео.

Петрија је сањала да је кнезу родила наследника, а после десетак дана на свет донесе женско дете. Девојчици дадоше име Велика. Вест је брзо стигла до Крагујевца.

Владарка није скривала љутњу, жалила се Томи Вучићу Перишићу и Николи Милићевићу Луњевици, а Милош никако није хтео да отера Петрију. Смислио је да Петрију удоми код неког богатог човека, али се Лјубица није дала, не пристајући да постоје мала и велика госпођа.

Једног мартовског дана 1819. године кнез обавести кнегињу да мора у Црнућу да обиђе кућу и имање. Нешто је било необично у његовом изгледу и покретима и би јој јасно да је он главу изгубио за Петријом.

Лјубица је банула у Црнућу и затекла Милоша поред Петрије. Са клина, изнад кнежевог узглавља, хитро узе пиштољ и упери цев на Петрију, па притисну обарач. Зрно је Петрију смртно ранило.

Бежала је Лјубица са места злочина, а ноћ је провела на тавану куће једног јатака. Одатле је сутрадан посматрала спровод несрећне Петрије и приметила своје најлепше жуте папуче на њеним ногама.

ЧУВАРИ БЛАГАЈНЕ ПОСЛЕ тешких окршаја, рат се завршио, а крајем 1815. године Народна скупштина је Милоша изабрала за врховног кнеза. Постављени су чланови народне канцеларије и усвојен први буджет. Порез се редовно прикупљао у благајну коју је чувао кнез, а понекад и кнегиња.

После убиства, Лјубица је посетила свог ручног девера Николу Милићевића Луњевицу. Он је упутио у Срезојевце, где су је даље штитили њени Вукомановићи. Признала је стравични злочин, али се није бранила, већ чекала пресуду. Надалеко се сазнало шта се десило у Црнући, а коментари су били у корист кнегиње, јер су је сматрали непогрешивом. Волели су је.

Озлојеђени кнез Милош покушао је да ухвати преступницу, али потера није успела да је пронађе. Тешко је поднео сусрет са пријатељима у Крагујевцу где је, после неколико дана, дошао у Конак. Лјубица се хитно вратила у Црнућу да чека пресуду.

По завршетку тужног збора најближих сарадника у Крагујевцу, Милошев брат Јован и са њим Јеврем, саопштише владару да је Лјубица затруднела, да носи дете које ће родити у октобру исте 1819. године.

Ту су успели да умилостиве кнеза да супругу помилује и замени јој смртну казну. Једва је попустио, али је био и даље на одстојању од супруге Лјубице.

Изасланици су отишли у Црнућу, где се налазила кнегиња у некој врсти кућног притвора и потпуне изолације. Чим су ушли у просторију где је боравила, саопштише јој да је била осуђена на смрт, али су молбе његове браће за помиловање, уродиле плодом.

Лјубица је мирно и покорно саслушала пресуду и признала да је казну заслужила.

Готово сама, без кнеза, уз помоћ бабице, на свет је донела принца 19. октобра те 1819. године и најзад одахнула од брига и невоље. Нежни дечак, крупних црних очију, црне косе, на крштењу доби име Милан по стрицу војводи.

Поносни отац Милош, како и приличи, направи велико славље поводом рођења наследника престола.

(Наставиће се)