ПРОТИВ Црне руке се организовала једна група официра, учесника у завери од 29. маја 1903. године. То су били млади завереници који нису хтели да приступе Црној руци - Петар Живковић у првом реду. Они су образовали своју групу, која ће добити назив - Бела рука.

Кад је дошло до првог сукоба између заметака Беле руке и већ формиране Црне руке, превагу су имали црнорукци. Они су били знатно јачи. Преко својих веза, успели су да издејствују да се белорукци по казни преместе са службом у унутрашњост, и поврх тога - да са званичног места буде објављен деманти о постојању Црне руке.

Према писменој изјави шефа полиције, Душана Алимпића (прочитаној на суђењу црнорукцима у Солуну, али неунесеној у судски записник), било је издато наређење од стране владе да се Црна рука остави на миру...

За такво држање према Црној руци, радикалска влада је, извесно, имала „дебеле разлоге“. Међутим, на седници Народне скупштине од 8. јуна 1912. године, питање Црне руке, али и Беле руке, као „контраорганизације“, покренуо је првак Самосталне странке, Милорад Драшковић. У постојању и једне и друге организације он је видео поделу Србије на „војничку и грађанску“ и оценио то, као и само формирање Црне и Беле руке, као велику несрећу по државу. „Нема две Србије“, рекао је он. „Нема војничке и официрске Србије насупрот грађанској Србији. Ако их има, пропале су обадве! Грађанска Србија, која само у облику редовних кредита даје 40 милиона динара сваке године за војску, има право, већ и због тог дара, да очекује од војске ‘достојније уздарје’.“

По сазнањима пуковника Милоша Божановића, постојала су и писма из којих се видело да је престолонаследник Александар знао за Црну руку „и шта она хоће“. Међутим, кад је „пукла тиква“ између њега и Драгутина Димитријевића Аписа, онда је он говорио како не зна шта они раде.

По најдубљем уверењу Милоша Божановића, за „аферу Црне руке“ из 1911-1912. године, највећу кривицу сносио је престолонаследник Александар. Нјегово дело је вероватно и покушај стварања контраорганизације, „Беле руке“.

Према уставу Црне руке, предоченом суду у Солуну, организација „Уједињење или смрт“, основана је 9/22. маја 1911. године. Према дневнику Велимира Вемића, пак, датум оснивања био је - 10/23. септембар 1911. године. А по тврђењу члана Врховне централне управе, Чедомира А. Поповића, датум оснивања удружења био је 9. март 1911. године...

Прописи којих су се морали држати чланови Црне руке били су врло строги. За њихово непоштовање биле су предвиђене ригорозне казне...

Устав Црне руке, пронађен у Солуну, потписали су, као чланови Врховне централне управе, Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомир А. Поповић, Велимир Вемић, Лјубомир С. Јовановић, Драгутин Димитријевић Апис, Војислав Танкосић, Илија М. Јовановић Пчињски, Милан Васић и Милан Гр. Миловановић Пилац.

Циљ организације био је „остварење народних идеала - уједињења Српства“. Нјен члан могао је бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај који буде искрено служио овој идеји. Према члану 2. устава, организација је претпостављала револуционарну борбу културној, стога је „институција апсолутно тајна за шири круг...“ У члану 4. је речено да за „испуњење свог задатка, организација према карактеру свог бића, утиче на све службене факторе у Србији као Пијемонту и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој“, и да „спроводи револуционарну организацију по свим територијама на којима Срби живе...“

Иницијатива за стварање Црне руке потекла је од Богдана Раденковића, националног радника из Косовске Митровице. Раденковић је вероватно дао и име организацији - „Уједињење или смрт“. Наводно, његова жеља је била да Црна рука буде једна врста ВМРО-а.

Како се наводи, Раденковић и није хтео да приступи стварању Црне руке док за то није добио пристанак двојице официра завереника: потпуковника Илије Радивојевића Чиче и мајора Драгутина Димитријевића Аписа. Тек после тога организација је створена...

УВОД У ДИКТАТУРУ ПРЕМА Милошу Богићевићу, од Живковића и његове групе су потекли „дискредитујући гласови“ о Црној руци као о једној „чисто терористичкој организацији“, која под патриотском фасадом ради на увођењу преторијанске диктатуре у Србији и која припрема атентате на државнике и владаре. Већ тада су се, наводно, почеле ширити и вести да Црна рука припрема атентат на престолонаследника Александра...

Богдан Раденковић је био онај члан вођства који је сматрао да Црна рука, ако се с њом жели постићи нешто значајније, мора да буде масовна организација. Он је био за то да она буде центар око кога ће се окупљати сви Срби који су вољни да раде на националним пословима. Апис је, пак, мислио да Црна рука треба да буде пре свега војничка организација, организација официра и командни центар свих националних акција. На крају се, ипак, приклонио Раденковићевом схватању, које се умногоме подударало са схватањем Лјубе Јовановића Чупе - да Црна рука треба да постане један покрет, чак једна политичка партија.

То што су Раденковић и Јовановић желели да постане Црна рука, није се догодило. Из многих разлога. Она је до краја остала бројчано слаба организација и никад није успела да продре у широке масе.

Припреме за оснивање Црне руке трајале су неке две године.

По проглашењу анексије Босне и Херцеговине, кад се за национални рад све живо стало интересовати, али и када је дошло до трежњења у погледу нада у велике силе, Русију, у првом реду, Вемић и његови пријатељи поново су узели у разматрање могућност стварања једне организације која би у националном раду била ефикаснија од свих других, па и од Народне одбране.

(Наставиће се)