Српски народ је са одушевљењем извршио наредбу о мобилизацији, полет и родољубље огледало се на све стране. Цели свет је био задивљен манифестацијама омладине која је стизала на зборишта. Краљев Указ о мобилизацији и народно одушевљење убрзо је одобрила и Народна скупштина.

Задивљени расположењем народа за рат, страни дописници извештавали су свет о јединству и решености Србије да коначно рашчисти са турским вишевековним ропством. Један од њих овако је писао у својим новинама: „Радници-печалбари, који су недељама живели само од хлеба и лука, нису чекали исплату, већ су одмах пошли на збориште...“ Други страни дописник јавља: „Видећи овај дубоки патриотизам и свету ватру која је букнула у свачијој души, ја сам постао свестан неминовности победе балканских савезника“.

Раније поменут Сотир Аранђеловић у „Успоменама“ подвлачи: „Сва су три позива мобилисана, те настаје радост и поздрављање, да се ни замислити не може да ће све ово у рат, где се животи губе, већ као да се иде у сватове. Све је клицало: у рат, у рат...“

Наоружање српске војске било је прилично слабо и застарело. Оперативна војска наоружана је брзометном пушком, док је трећи позив имао стару једнометну пушку „берданку“. Сви пукови првог и другог позива имали су по четири митраљеза и укупно 544 топа. Војници су углавном имали оскудну ратну опрему, с мало шатора и ћебади, а комора је имала претежно воловску вучу што је успоравало наступање дивизија на бојишту. Старешински кадар је школован на Нижој и Вишој војној академији и на двогодишњим генералштабним припремама.

Један број виших официра усавршавао се у академијама Русије, Немачке и Француске. Обвезници свих позива, ђаци и студенти, имали су редовне годишње вежбе у руковању наоружањем. Пред сам рат припреме су интензивиране а већина пензионисаних официра, раније непожељних, била је реактивирана. Изненада и превремено пензионисани пуковник Живојин Мишић постављен је за помоћника начелника Генералштаба генерала Радомира Путника.

У књизи „Са гвозденим Другим пешадијским пуком књаза Михаила у 1912.“ пуковник Јован Наумовић овако је видео мобилизацију: „На лицима видиш раздраганост, из очију читаш понос... људи са Заплања, из Јабланице, са врхова Копаоника... оставише све: рало, кола, овце, говеда, воћњаке, кукурузе, шареницу и упртачу на леђима, неколико грошева и комад хлеба, збогом, па хајд у команду...“

Командант Другог топличког пука потпуковник Владимир Ристић поздрављајући редом батаљоне, грми: „Јунаци! Нјегово величанство краљ, наш Врховни командант, изволео је наредити мобилизацију целокупне војске. Радујем се што ми је судбина доделила да, ако Бог хоће, поведем вас у свети бој! Вас Топличане - дичне потомке Југ Богдана; вас Куршумличане - Страхињића Бана; вас са горње Топлице - Топлице Милана; вас Косаничане - Косанчић Ивана!...“

ПУКОВИ - ПОПУНјЕНИ! Већ првог и другог дана од објаве мобилизације пукови су били скоро попуњени. Поред обвезника, на зборишта су стизали и непозвани, њих око 20.000 нераспоређених, који су тражили да буду у ратним јединицама. Од њих су формирани прекобројни пукови.

У општој журби и метежу да се што пре стигне на одредиште, стасити момак Милун Савић стигао је на капију једног од мобилизацијских зборишта, места за прикупљање добровољаца за рат.

- Помоз Бог, људи!

- Бог ти помогао, сине!

- Дођох, да ме упишете у четнике.

- Велиш, да те упишемо - понови војвода Живко Гвоздић.

- Јест, војводо, да ме упишете. Хоћу с вама да се борим.

После неопходне провере Милун Савић од оца Раденка и мајке Данице уписан је у регистар ратника спремних да крену на бојиште.

Извори који су нам доступни тврде да је ратујући у Првом балканском рату Милун Савић стигао чак до Скадра борећи се против турске војске.

Овај податак наводи нас на закључак да је одред у чијем саставу се борила Милунка (Милун) Савић била у саставу Треће српске армије под командом генерала Божидара Терзића, која је имала ратни задатак ослобођења Косова и Метохије.

Моравска дивизија другог позива под командом пуковника Милана Недића отпочела је наступање 22. октобра рано ујутру обухватом са истока с циљем да што пре заузме доминантне тачке правцем Шатор-Крш-Риманиште и тиме олакша Шумадијској дивизији првог позива наступање кроз Тенешдолски теснац и Дринској дивизији другог позива избијање на гребен Пруговац. Овај маневар помогао би и нападу с фронта батеријама Шумадијског артиљеријског пука из правца Риманишта и покрета правцем село Дуз-Радошевци. Оваквим распоредом и уз фронтални напад Трећег пука турске снаге доносе одлуку да напусте положаје на левој обали Сићевачке реке.

Око 10 часова Моравска дивизија другог позива распоређена је на десној обали Сићевачке реке, на линији Рога-Бут-Кеш у очекивању напада. Напади су започели око поднева маневром Другог топличког пука и за само сат времена цели турски положај на фронту Моравске дивизије другог позива био је стављен под јаку ватру с фронта и десног крила.

Повлачење турских и шиптарских снага са ових најважнијих положаја Приштине условило је повлачење и јединица које су се супротстављале Трећем пуку пре него што је овај и кренуо у напад. Под заштитом ватре једне батерије из касарне у граду, у повлачење ка Приштини, кренуло је и турско десно крило. Расуло се наставило и код других турских снага које су ужурбано одступале ка Липљану и приштинској железничкој станици.

Око 16 часова повукли су се и последњи турски делови који су бранили прилазе Приштини, па је Други батаљон Другог топличког пука ушао у Приштину а потом су ушли и остали делови дивизије. Тако је 22. октобра 1912. године Трећа армија ослободила Приштину без већих напора, јер је турски отпор у појасу одбране лако савладан а њихове јединице су се повукле ка Урошевцу.


(Наставиће се)