АЛОЈЗИЈЕ Степинац о католичењу Срба шаље извештај Светом оцу папи Пију ХИИ трећег децембра 1941. године и извештава да су наступили најбољи дани за „преверавање шизматика (српскоправославних отпадника) у вјеру и цркву католичку...“

Сада се још активније приступа присилном католичењу Срба уз прећутну сагласност надбискупа Степинца. Одбор тројице добија о томе извештаје са свих страна: у ђаковачкој бискупији - штампарији штампан је летак за Србе „Пријатељски савет“, у коме је писало: „Становници грко-источне вјере, чујте овај пријатељски савјет: бискуп ђаковачки примио је до сада у свету католичку цркву на хиљаде грађана... Угледајте се на своју браћу, пак се пријавите што прије за прелаз у католичку цркву. Ви ћете као католици моћи остати у својим домовима. Ви ћете несметано унапређивати своје господарство и одгајати своју омладину за Бога и државу Хрватску“.

Ђаковачки бискуп Акшамовић извештава да шаље мисионаре у удаљене жупе у којима су се пријавили многи прелазници на католичку веру, да у жупи Вуковар чека на прелаз село Бршадин са 200 кућа и 1.200 Срба, а у селу Пачетин све их се више пријављује. Нјих ће покатоличити часни отац П. Добић уз помоћ поджупана велике Жупе Вука.

У селу Трпиња чека на покатоличење 550 обитељи са 2.200 особа; у селу Бобота око 570 кућа са 2.920 особа. Нјих ће покатоличити отац С. Раде. Апостолски администратор крижевачке бискупије др Јанко Шимрак тражио је да се одмах уреде и посебни црквени одбори који ће жупнику помагати у целом послу, не само код организације пријелаза, него и код оснивања жупа прелазника“. Он свој извештај завршава речима: „...на дјелу се има показати оно што смо кроз столећа у теорији говорили... Наш рад је легалан у смислу одлуке Св. Столице. Затим у смислу одлуке Св. Конгрегације кардинала за Источну цркву. И напокон, у смислу Окружнице Владе Независне Државе Хрватске од 30. српња 1941. године, која жели да гркокатоличњаци прелазе на католичку вјеру“.

ПРИСИЛА ЦРКВЕ СЛУЖБЕНИ став Ватикана не оставља никакве дилеме: „Кривоверце који су некада припадали цркви, може црква присилити телесним казнама, па и казном смрћу, да опет приме праву веру“!

Он жали што се до тада врло мало учинило у католичењу Срба, јер су били неодлучни и јер су се бојали малих запрека и приговора. И одлучно каже: „Свако велико дело има својих противника, али зато не смијемо клонути духом, јер се ради о светој унији, о спашавању душа и највећој слави Криста Господина“. Зато он даје задатак жупницима: „Сваки жупник нека има пред очима, да су дошли повијесни дани наше мисије, које се не можемо и не смијемо ни под коју цијену одрећи, него за коју морамо радити свим силама“.

И до Степинца долазе извештаји о присилном католичењу Срба, али он на то не реагује. Напротив, томе се радује у души и чита их по неколико пута: вербалну ноту немачког посланика Кашеа у Загребу Министарству спољних послова НДХ о насилном прекрштавању Срба у Брчком 2. децембра 1941. године. Затим покатоличење Срба у општини Обудовац под претњом среског начелника Већеслава Монтанија, који им је говорио да имају три могућности: или прећи у католичку веру, или ће бити протерани, или ће бежати у шуму. У случају бежања у шуму „куће ће им бити запаљене, а сви чланови породице, који се буду затекли у кући, биће побијени“. То је он учинио у селима Човић и Горњи Жабари. Срби су приморани да потписују изјаве да својевољно и без икаквог притиска прелазе на праву веру.

Штампа НДХ пише о масовном прекрштавању Срба. Тако „Нова Хрватска“ пригодом крштења повратника с грчко-источне вере из Поповића Брда 12. јануара 1944. године пише: „Ово је крштење обавио жупник и декан на Каменском Кучманић, који је већ прије тога извршио са повратницима све црквене обреде... Чину крштења превере 400 повратника присуствовао је велики жупан Велике жупе Покупља др Анте Никшић, равнатељ жупанијског редарства Иван Бетлехен, поузданик стожер Дружак, у име заповедништва Усташке Младежи из Загреба Рудолф Павлек, жупски провиджбени известитељ проф. Фрањо Микшић...“.

Велики жупан Посавје Брод на Сави др Владимир Саболић у писму испостави котарске области Босански Брод 22. јануара 1941. године наводи да су многи Срби поднели молбе за прелаз, али не прелазе:

На подручју наслова од 10.000 гркоисточњака најавило је верски прелаз око 7.000 и добило потврде, но након тог са тим потврдама не долазе жупним уредима“.

Он тражи од жупске редарствене области да предузме потребне мере и најстроже кораке да присили те Србе да се јаве жупним уредима, „а који се не јаве у одређеном року, казнити и ставити у концентрациони логор“. Антонија Жарића, који уноси смутње и забуне и буни народ да не прелази у католичку веру, треба одмах убити. Пошто су предузете мере, почели су масовно да се јављају својим жупама нарочито из села Лишћа и Полија, Зборишта, Грка и Гор Клакара.

Председник усташке котарске испоставе исправља овог великог жупана да на територији ове котарске испоставе нема 10.000 Срба, јер су многи одселили, а многи се налазе у логорима. Котарска област Дервенте извештава жупску област о прелазу 3.095 Срба у католичку веру 1. јануара 1941. године.

Ти Срби „добровољци“ прелазници чак шаљу телеграм о свом преласку: лично Степинцу. Тако је послат брзојав из Воћина у коме 2.300 прелазника, скупљених у Слатинским Дреновицама, поздрављају надбискупа као свог црквеног поглавара. Прелазници из Кутјева пригодом свог прекрштавања изражавају „врућу синовску љубав и оданост“. Исти или слични телеграми од прелазника из села Пака, Имбријеваца (код Пожеге), Пожешког Брестовца, Попова и др.

(Наставиће се)