ПРИТИСНУТ глађу и оскудицом, као и десет година раније, Нјегош 20. септембра 1846. креће на пут у Петроград преко Беча, носећи са собом рукопис "Горског вијенца", којег штампа почетком наредне године. У Бечу му не одобравају пасош, с образложењем да су прилике у Црној Гори немирне и да је његово присуство тамо неопходно. У Аустрији борави до марта 1847. где поред штампања "Горског вијенца", 12. јануара 1847. објављује у Сербском народном листу "Поздрав роду из Беча".

С пролећа 1847. преко Трста и Венеције враћа се у Црну Гору. У Венецији се састао са Николом Томазеом, који му помаже око скупљања архивских података за писање своје драме "Шћепан Мали" док је у Црној Гори, против њега и његове власти избила побуна, највећа и најзначајнија коју је икада доживео.

Побуну су водили Нјегошеви блиски сарадници, перјанички капетан Маркиша Пламенац из Црмнице и сенатор Тодор Мушикин Божовић из Пипера. Медаковић тврди да се Маркиша побунио због удаје Перове кћери за сина попа Јована Пламенца. Црмничани на Катуњане гледају као на сиротињу и простаке. Године 1839. због хапшења попа Јована Пламенца дигла се узбуна до Дубровника и Задра, што је приморало Нјегоша да га пусти. Хапшење и пуштање попа Јована Пламенца у великој мери снизило је углед Петровића у Црмници, где се формирала прва значајна опозиција.

Маркиша је био истакнути Нјегошев перјаник, каснији капетан гвардије у Црмници, који је највероватније намеравао да се ороди с Петровићима и да се уздигне у своме братству наспрам куће попа Јована Пламенца. Кад се догодило да је Јованов син постао Перов зет, то он није могао да издржи. Јавио се скадарском паши који је и иначе, слао хлеб, новац и джебану свакоме ко би се од Нјегоша одметнуо, и 26. марта 1847. заједно са Турцима упао у Доњу Црмницу.

С њиме се сукобљава Ђорђије Савов 10. априла 1847, који са око 2.000 Катуњана успева да истера Турке из Црмнице. Истога дана Нјегош пише епску песму "Кула Ђуришића" инспирисану овим догађајем.

Нјегошу је ова побуна тешко пала. Није вршио велике репресалије над народом, али је зато цех платио други вођа побуне у Пиперима, Тодор Мушикин Божовић, којег на "вјеру" мами на Цетиње, заједно са његовом браћом, и убија.

Тодор је направио грешку што је с браћом дошао на Цетиње. Да су браћа остала у Пиперима, Нјегош би морао да пристане на компромис а овако, искористио је прилику да их скупи све на једно место и побије. Овим јавним убиством запрепастио је Црну Гору, сенаторе и главаре и ставио им јасно на знање да је одлучан да уништи сваки покрет против њега и његове власти.

Маркишу је 4. новембра 1847. убио неки момак из Крњаца, а убицу су Турци обесили у Скадру. Маркишин убица награђен је Обилића медаљом - првом која је дата неком Црногорцу. Тако је прва Обилића медаља заливена братском крвљу, као део личне освете.

Следећа, 1848. година, била је по много чему значајна и преломна у европској и светској историји због таласа револуција. Устају и Мађари, отпочиње грађански рат, где Словени помажу аустријском цару да их порази и поново обнови државу. Стање привременог хаоса није прошло мимо Црне Горе, где Нјегошев ујак, Лазо Пророковић, настоји са својим Нјегушанима и Катуњанима да се освети омраженој држави.

Лазо скупља дружину, напада Боку Которску и опседа Доброту, у исто време када у Грбљу избија сељачка побуна. Нјегош снагом личног ауторитета зауставља побуну и подржава Аустрију на овој територији.

На упад његових Нјегушана у Боку, 16. марта 1848. године, Нјегош им одговара писмом следеће садржине:

"Би ли ко могао вјеровати да ће се догодити што се догађа? Ја ви залуду пишем, залуду заповиједи шиљем да зла и погана дјела не чините поданицима ћесарскијема; него видим што се надао нијесам, да за моје заповиједи главе не обрћете. Ако радите ту буну противу ћесара, ћесар је велик: за њу чути или не чути;ако ли је радите за инат мој, то сами своју кућу разурате.Које било да било, добро је да ве познам какви сте ми. Устајте на ноге сваки ако ме чут хоћете и не дајте на границу његушку да се догоди никакво злочинство у Боку. Нећете ли ме послушати, а ви се разберите што учинисте, да мени образ нагрдисте, међусобни суд разуристе и себе у ништа бачисте".

ГЕНИЈАЛНИ "ВИЈЕНАЦ" "ГОРСКИ вијенац" је есенција народног духа, слика веровања, обичаја, страхова, идеала, снова. Према Ненадовићу, ово генијално дело је најбољи аутопортрет Нјегошеве личности и карактера. Написан простим народним језиком,
"Горски вијенац" ће имати улогу својеврсног устава Црне Горе, стожерне књиге Српства, где се борба са потурицама, приказаним као ђавољим народом, ставља изнад свега.

Два месеца касније, када је дошло до побуне у Мађарској и Италији, Нјегош 20. маја шаље обавештење народу Боке и Дубровника:

Објавленије

Од владике и свијех Црногораца драги поздрав нашој браћи од обје цркве Бокељима и Дубровчанима.

Молимо вас, како нашу браћу, да сва друга намјеренија и позиве одбаците на страну, а да будете срцем и душом привржени својој народности и сасвијем вјерни и послушни Јелачићу, свому јединоплеменому бану од троједине Краљевине, који је под круном ћесарском.

Друго, ако пак, сачувај Боже, покажете се невјерни својему бану и примите се туђина, а своје добро одбаците, знадите чисто ми ћемо постати ваши заклети непријатељи, с нама ће се многи ваљасти јунак од та два окружија здружити и крв ће се издајническа немилице пролити и куће издајническе у пепео разасути. Ви знате да се ми не умијемо шалити, но пазите добро што ћете радити.

Треће, у случају нападенија каквога непријатеља на вас, ми смо у сваки час готови вама на помоћ притећи и за вашу слободу с вама уједно нашу крв пролити.

Тако знадите и да сте здраво!

Сличан проглас упућује само Бокељима које моли на смиривање и покорност Аустрији.

(Наставиће се)