ГОДИНА 1836. може се слободно назвати најтежом годином Нјегошевог живота, а свакако ће остати запамћена по невероватној глади која је икада задесила Црну Гору и њено становништво, по граховској погибији и кулминацији интрига против Нјегоша на руском двору.

Глад у Црној Гори доводи до првих побуна против Нјегоша и његове владе. Побуне се, међутим, нису десиле у крајевима који су најтеже погођени несташицом, у сушним и неплодним селима Катунске нахије, него тамо где су се најмање осетиле последице гладне и неродне године, у Ријечкој и Црмничкој нахији. Гладне године, појачане оскудицом и бунтовним расположењем, биле су зачињене граховском погибијом, где је 6. августа 1836. године погинуло девет Нјегошевих блиских рођака.

Пошто је граховски кнез Јаков Даковић одбио да плаћа харач Турцима и сасвим се одметнуо од новог херцеговачког везира Али-паше Ризванбеговића, приклонивши се Цетињу и држави која се стварала, Али-паша је решио да с великом војском удари на Грахово и примора Јакова на покорност.

Када је глас о турском нападу дошао до Катунске нахије и Цетиња, неформално се скупила група од тристотинак црногорских младића, жељних доказивања, без много размишљања упуте се пут Грахова, у помоћ кнезу Јакову, док се остала црногорска војска не спреми. Ову групу су водили владичин брат Јоко Томов Петровић и његов синовац Стеван Станков Петровић. Међу њима, према казивању Трифуна Ђукића, нашао се и шеснаестогодишњи Мирко Петровић, отац будућег црногорског краља Николе, и одважни Нјегошев наследник десетогодишњи Данило Петровић!

Опијени традицијом и неискусни у ратовању, чим су дошли на Грахово, они невешто и наивно заметну бој са Турцима који су се повлачили. Коњичко крило, које је предводио искусни Смаил-ага Ченгић снажним ударом просто је самлео истурен одред где су се налазили Петровићи. Том приликом је погинуло 32 Црногораца и 10 Граховљана, међу којима и девет Петровића, док је са турске стране било педесетак мртвих и рањених војника.

Борба је настављена у правцу куле Даковића, коју је јуначки бранио кнез Јаков са преосталом дружином. Када је видео да ће Турци надвладати он се повукао ка оближњој пећини, заједно са својим зетом Драгом Петровићем. На глас о доласку владичине војске, Али-паша Ризванбеговић се повукао, са одсеченим главама владичиних блиских рођака, које су украсиле зидине требињског града.

Погибија братственика на Грахову деловала је као гром из ведрог неба на младог владику, који ће желети да се освети Смаил-аги.

Скрхан граховском трагедијом и глађу, као и народним незадовољством и интригама које су се око њега плеле на руском двору и на дворовима страних сила, у стању крајњег очаја, Нјегош заједно са братом Ђорђијем креће на пут у Русију, у нади да ће наћи неко решење за своју земљу и свој народ.

Док живи у Бечу, покушавајући да отпутује у Париз, владика успева да се договори око цене за манастир Под Маине, 17. фебруара 1837. на 17.000 форинити, нашта Лилиберг пристаје.

Циљ Аустрије био је да заузме манастире, да их поруши и на њиховом месту сазида карауле, које ће утврдити границу према Црној Гори. Покушај да се манастири заузму силом били би плаћени непотребним крвопролићем а овако, покушајем куповине, имали би велику политичку и економску корист по Црну Гору, чија би граница била призната од стране једне велике силе, док би се добијена новчана средства могла употребити за изградњу државе.

Знајући добро да се његова политичка судбина налази у рукама две велике силе, Нјегош заједно с Ђорђијем Савовим одлучује да прода манастир Аустрији, с тим да се паре депонују у Петроградску банку, руској држави на увид, те да се могу користити само у случају глади у Црној Гори, за набавку жита. Ова продаја манастира била је, дакле, уговорена пре него што су о томе обавестили црногорски Сенат и црногорске главаре, без чијег пристанка се продаја није могла обавити.

ОСВЕТА ВОЈВОДЕ МИРКА ПРАВА освета за граховску погибију догодиће се тек 22 године касније, 1858. године, када је велики војвода Мирко Петровић, на истом месту, успео да добије једну од највећих и најзначајнијих победа у црногорској историји, где је посечено више од 7.000 турских глава. После те победе, одлуком великих сила Грахово је дефинитивно ушло у састав Црне Горе.

Нјегош из Беча креће пут руске престонице 19. фебруара 1837. године, у три сата по подне, како нас извештава Лилиберг. На путу за Петроград, где је требало да га приме сам цар и највиши државни званичници, Нјегош је по наређењу руске владе морао бити смештен у Пскову, док се истрага против њега не оконча.

Док се Нјегош налазио у Пскову, у некој врсти златног кавеза, дотле је у руском Министарству спољних послова вођена опсежна истрага против њега, коју је подигао његов политички противник и смртни непријатељ Иван Ивановић-Вукотић. Оптужба је ишла преко царског државног секретара Костантина Костантиновича Родофиникина, истог оног који је 1809. године морао да бежи од Карађорђа у Земун.

Јеремији Гагићу наложено је из Министарства да оде на Цетиње и поведе опсежну и прецизну истрагу на основу навода оптужнице. Одмах по његовом доласку на Цетиње 17/29. марта имао је дуг и значајан састанак са црногорским сенаторима и другим главарима, који као да су га очекивали. На овом састанку Гагић саставља следећа питања:

1. Јесу ли у миру са пограничним турским властима и уважавају ли пограничне аустријске власти?

2. Постоји ли међу њима унутрашњи мир и поредак?

3. Јесу ли покорни своме духовном пастиру?

4. Стара ли се владика са своје стране да благочестијем и праведљивошћу задобије њихово поверење, а наредбама сачува строги унутрашњи поредак и мирне односе са сусједима?

Већина главара потврђивала је, с невероватном прецизношћу, исте оне аргументе које је Нјегош упутио руском цару 24. децембра/4. јануара 1836/1837.

(Наставиће се)