ВОЂЕ Првог српског устанка са Карађорђем на челу били су свесни да је за њихову успешну борбу против још увек моћног Отоманског царства потребна међународна подршка. Зато су се само месец дана после одлуке о дизању устанка, обратили свом првом суседу Аустрији. Наде српских устаника да ће ова хришћанска царевина помоћи њихову борбу против Турске, која је била оличење исламске цивилизације, нису се оствариле, јер је Аустрија у то време била исцрпљена ранијим ратовима и по сваку цену желела да одржи какав-такав мир са Портом.

Осим тога, са становишта дугорочних интереса Хабзбуршке монархије било је много прихватљивије да Срби и даље остану под суверенитетом турске царевине, него да створе самосталну државу. У таквим околностима вођама устанка није преостајало ништа друго него да се за помоћ обрате далекој, али историјски и верски блиској Русији.

Одлука да се Русија обавести о стању у Србији и о злочинима које чине јаничари у Београдском пашалуку донета је, као што се зна, на Остружничкој скупштини, маја 1804. године. У немогућности да успоставе директан контакт са двором у Петрограду, скупштинари су упутили писмо руском посланику на турској Порти у Цариграду, грофу Андреји Италинском, у ком су написали: „Ми данас немамо друге помоћи и наде него да тражимо заштиту од руског престола... Наша је жеља да залагањем свете руске непобедиве државе добијемо слободу, да можемо наше хришћанство сачувати, цркве и манастире подизати и избавити се од несноснога јарма турскога“.

НА ПУТ КАО ПРОСЈАЦИ О теШкоЋама, пре свега новчаним, најбоље је чути од самог проте Матеје, који је те невоље овако објаснио у својим „Мемоарима“: „Најпосле питам ја Чардаклију колико је потребно новца за тај пут, јер ја нисам никуд од Сарајева даље путовао. Он вели: 300 дуката. Кажем ја њему да имам 250, а колико он има. Чардаклија каже: Ја немам више него ових 11 форинти и ову пушку, но дај ишти јоште ако даду; (мисли се на Карађорђа и Јакова Ненадовића) ако ли не даду, да идемо и са тих 250, па докле дођемо; Руси ионако поповима деле милостињу, па ћемо просити“.

Док је српска порука путовала до Цариграда, у Србији се појавила једна занимљива личност - Петар Новаковић Чардаклија. То је био бивши механджија који је успоставио веома блиске везе са аустријским властима приликом последњег аустријско-турског рата (1788-1791), у ком је и сам учествовао и добио чин фрајкорског капетана. Он је после овога рата отишао у Беч, а потом у Будим и као вешт и продоран човек пробио се у врхове аристократских кругова у аустријској и угарској престоници. Нјегова жена је, како сведоче хроничари, одржавала блиске везе са руском великом кнегињом Александром Павловном, рођеном сестром тадашњег руског цара Александра Првог.

Чардаклија је уверио Карађорђа да се писмом које је послато руском представнику у Цариграду ништа неће постићи, него је предложио да се упути једна српска делегација у Петроград, која би о стању у Србији директно обавестила руски двор и тамошње владајуће кругове. Српски вожд је прихватио овај предлог и одмах одредио делегацију од три члана, у коју су ушли прота Матеја Ненадовић, већ искусан дипломатски преговарач из ранијих сусрета са турским и аустријским представницима, затим Јован Протић, трговац из Пожаревца, као и поменути Чардаклија.

Са данашњег становишта, двеста и више година уназад, ова вождова одлука била је више него храбра, јер је руска престоница била удаљена неколико хиљада километара, саобраћајних средстава у то време готово да није било, а Србија је оскудевала у новцу.

Свесни одговорности коју су преузели на себе, делегати су захтевали да им се изда писмено пуномоћје које могу показати пред руским властима. Карађорђе је наредио да се делегацији изда пуномоћје са следећим овлашћењима:

1. Што год ова три поменута лица буду говорила, тражила и молила за српски народ, то сам српски народ говори, тражи и моли.

2. Све што буду ова три лица у име српскога народа ма коме обећавала, или кога ма у чему уверавала, то Србија обећава и уверава“.

После тога, у највећој тајности, у два сата ноћу, 13. септембра 1804. године укрцали су се чланови делегације у чамац који их је чекао у близини Аде Циганлије и кренули на далек и неизвестан пут, који их је водио Савом и Дунавом до Влашке, а онда преко Молдавије и Украјине до Москве и Петрограда.

Када су делегати кришом пролазили поред зидина Калемегдана и упловили у Дунав, прота Матеја рече: „Овако је пловио Колумбо са својом дружином да нађе Америку и упозна је са Европом, а ми пловимо по тихом Дунаву да нађемо Русију, о којој ништа не знамо, нити где је, но само што смо у песмама чули о њој и да Србију упознамо са Русијом!“

После двомесечног путовања и разних перипетија, прота Матеја Ненадовић и његови другови су 7. новембра 1804. године стигли у Петроград. У Русији им се придружио Теодор Филиповић, пореклом Србин, који је био професор Универзитета у Харкову и који им је служио као преводилац.

Тада је у Русији на престолу био млади и амбициозни цар Александар Први, унук чувене Катарине Велике, који ће се касније прославити као победник над Наполеоном у руско-француском рату 1812. године. Министар иностраних послова био је кнез Адам Чарториски, пореклом Пољак, који је био велики царев пријатељ. То је онај исти Чарториски који ће четири деценије касније, када је напустио Русију, наговорити тадашњег српског политичара Илију Гарашанина да напише „Начертаније“, односно први српски национални програм.

(Наставиће се)