У СВОЈИМ истраживањима историчар Добросав Туровић из Лесковца наводи да је Флора Сендс из Енглеске редовно писала свом ратном другу Миладину Поповићу, на српском језику, ћирилицом. У већ поодмаклим годинама у једном писму наводи: "Извини Миладине што ти одавно нисам писала. Зима је била тако хладна и рђава да ништа не радим како треба. Но, сада је мало боље. Како је код вас? Читала сам у новинама да има много снега. Твој комшија Ђокић Стојан живи много далеко, не могу тамо ићи. Иначе, нигде нисам била целе зиме, јер боли нога од старих рана. Не треба мислити да сам ја заборавила тебе и све моје ратне другове. Често мислим на тебе, и ако могу, ја ћу дођем још летос у Београд. Много тебе поздрављам и желим свако добро. Твој ратни друг Флора Сендс. Поздрављам твоје код куће и желим добро здравље. Твоја Флора Сендс."

Миладин Поповић је за успомену написао песму о храброј Енглескињи. Ево једне строфе:

"Но, да видиш и чуда и хвале,/и храбрости једне женске главе,/Флора Сендс из Лондона града,/Бугарима зада триста јада./

Војници је као мајку моле,/да остане у ров, да је склоне,/али она никада није хтела,/свакад беше ведра и весела,/морал даје и другом до себе".

Флора Сендс је своја сећања и успомене описала у књизи "Енглескиње у Српској војсци". О српском војнику записала је: "Командант је дуго издавао заповест. Он једно време оде некуд, а ја легох на траву и заспах. На свој обичан, љубазан начин, два војника дођоше и рекоше ми да они имају горе ватру, а један од њих узе своје ћебе и простре га поред ватре да легнем на њега, док други сави свој шињел и намести ми га уместо јастука.

МИСИЈЕ ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА МНОГО лекара и медицинског особља долазило је самоиницијативно из Француске, Велике Британије, Русије, Канаде, Грчке, Данске, Аустралије и Новог Зеланда, тако да је у лето 1915. године у Србији било око 600 лекара и медицинског особља из савезничких земаља. Учешће медицинских мисија у Србији у току Првог светског рата није значајно само због њихове бројности, већ и због тога што су поједини делови остали уз српску војску и током свих ратних збивања. Одступали су преко Албаније и са српском војском стигле 1916. године на Солунски фронт.

Понашање српског сељака није нешто што је научено, што зависи од тога да ли је било добро или рђаво васпитан, већ изгледа да је од природе саставни део његов и као са таквим треба рачунати.

Лјуди који ништа нису знали о српском народу више пута су ме питали - зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци?! Док је, у ствари, све сасвим супротно томе! Јер, не могу замислити ништа мање вероватно него да ме нападне - српски војник! Ја бих се осећала сигурније шетајући по некој вароши или селу у Србији - ма у које доба ноћи - него у многим енглеским и другим европским варошима".

У 74. години поново долази у Београд. У писму јавља свом ратном командиру Николи Станојевићу: "Зажелела сам се да још једном видим своју другу отаджбину и старе ратне другове." Још витална, Флора је прошетала Београдом, разговарала са познаницима и села у парку да одмори старачке ноге где се, према опису Александара Петковића у тексту "Наша Енглескиња" објављеном у "Новостима" 13. септембра 1954. године, повео занимљив разговор:

- У близини су се играла дечица. Један малишан који је рекао да се зове Душко пришао је и знатижељно питао: "Бако, шта је ово", показујући на орден који се сијао на Флориним грудима. "То је Орден Милош Обилић", одговорила је старица и насмешила се. "Је ли то онај Милош који је на Косову убио Мурата?", поново је питао малишан. "Јесте, сине, бићеш ти добар ђак кад то већ знаш", радосно је казала Флора.

Две године касније, 24. новембра 1956. године, у свом скромном дому у Суфолку код Лондона умрла је Флора Сендс, официр српске војске.

Живот и ратовање Флоре Сендс у Србији инспирисало је Јелицу Зупанц да напише сценарио за телевизијски филм "Наша Енглескиња", који је режирао Слободан Радовић. Лик Флоре тумаче две глумице Лјиљана Крстић и Ана Софреновић. Филм је више пута приказан српској публици.

Моника Крипнер, добровољна болничарка из Аустралије објавила је 1980. године у Лондону књигу "Жене у рату - Србија 1915-1918". То дело изазвало је велико интересовање јер је у књизи обухватила рад лекара и болничара из савезничких земаља који су са српском војском доживели и преживели све страхоте рата, прелаз преко Албаније, долазак на Крф и лечење исрпљених болесника и рањеника, опоравак у Солуну и борбе на Солунском фронту.

Књига је писана на основи докумената, али и према успоменама које је доживела боравећи у Србији у тим ратним данима. Многе жене лекаре и болничарке упознала је на тешком задатку лечења рањеника и болесника од пегавог тифуса.

Крај