ДОКТОРКА Елси Инглис, организатор Шкотских женских болница, најзаслужнија за свесрдну медицинску помоћ у особљу и санитетском материјалу напаћеној Србији, рођена је 1865. године у Индији, где је њен отац био главни комесар колонијалне управе у Лакноу. Касније се породица преселила у Тасманију у Аустралији, где је Елси ишла у школу до своје шеснаесте године, када се цела породица вратила у Шкотску. Званичну диплому лекара стекла је 1899. године положивши дипломски испит на Единбуршком универзитету.

Приврженост људима којима треба помоћ понела је из породице за коју је била чврсто везана, посебно за оца, који је у свему подржавао, нарочито у жељи да студира медицину и тиме допринесе еманципацији жена. Одлучна и снажног карактера разоружавала је своје противнике. Срби су је нарочито обожавали, па су чак били склони да је прогласе за свеца.

Све до почетка рата у августу 1914. године, Елси Инглис се, радећи у разним местима, усавршавала у својој струци. У јулу исте године постала је заповедник Шестог единбуршког добровољачког одреда, а крајем године и главнокомандујући Женског резервног санитетског одреда, који је био један од оснивача будућих Женских војних помоћних одреда. Када је рат већ био потпуно известан, др Инглис је кренула у офанзиву. Мобилисала је све своје добровољне санитетске јединице, организовала њихово обучавање, а затим тражила начин да обучене жене пошаље на службу у ратом захваћена подручја. То није ишло лако, али је др Инглис била упорна, покренула је опсежну акцију за прикупљање прилога за опремање пољских болница с искључиво женским особљем.

У записнику са састанка одбора Савеза сифражетских друштава Шкотске, 12. августа 1914. године, записан је предлог др Инглис „да се опреми болница... чије би особље биле само жене и да се пошаље у иностранство, уколико није потребна у земљи“. Подухват шкотских жена превазишао је сва очекивања. За кратко време прикупљено је скоро пола милиона фунти, што је било довољно да се потпуно опреми четрнаест пољских болница које су упућене у савезничке државе, па и Србију. Припремајући се да с првом болницом крене на пут у Србију др Елси Инглис у свом писму позива све британске грађане „који саосећају са жртвама Србије, да своју помоћ пошаљу што брже и тако одуже део дуга који савезници дугују храбрости и постојаности Срба“.

Прва Болница жена Шкотске приспела је у Крагујевац на Божић 1915. године и сместила се у основној школи у самом центру града. Касније су у Србију стигле још три болнице: у Ваљево, Младеновац и Лазаревац. У Скопље је стигла болница Фонда за помоћ Србији, у Врњачку Бању болница Црвеног крста Велике Британије, затим болница др Джемса Берија, коју је опремила Прва краљевска болница из Лондона, па болнице британских фармера, Удружења рањеника и друге.

Др Елси Инглис је организовала и посебну болницу, која се у Одеси прикључила Првој српској добровољачкој дивизији. О томе сведочи Едита Палисер у својој студији „Са српском дивизијом у Русији и Румунији“ објављеној 1919. године. На молбу српске владе у јулу 1916. године Федерацији жена Шкотске, да упути једну пољску болницу у састав тек формиране Прве српске добровољачке дивизије, која није имала потпуно санитетско обезбеђење, а очекивале су је тешке борбе на руском фронту, добијен је позитиван одговор.

Најзаслужнија за то је опет др Елси Инглис, која је одмах предузела све што је потребно да се изађе у сусрет потребама српске војске. Радило се брзо и прецизно, па је већ 30. августа из Ливерпула бродом кренула болница на челу са др Инглис. Имала је 75 чланова, међу којима три лекара хирурга, 12 транспортних и санитетских возила са потпуном опремом и санитетским материјалом.

БОЛНИЦА У ЕДИНБУРГУ Храброј и одважној докторки и хуманисти захвални потомци подигли су достојне споменике у Шкотској и Србији. Бисту славне докторке урадио је вајар Иван Мештровић и налази се у Националној галерији Шкотске. У Единбургу је и „Меморијална Болница др Елси Инглис“ за мајку и дете. Да Срби нису заборавили њен светли лик доказује, осим чесме у Младеновцу, спомен-болница на Дедињу, а на Физиолошком институту Медицинског факултета стоји мермерна спомен-плоча у част Елси Инглис, као „осведоченог пријатеља Срба“.

Болница је у Одесу стигла 21. септембра 1916. године, нажалост после тешких борби које је Српска добровољачка дивизија водила крајем августа у Добруджи, и ту је знатно допринела лечењу њених рањених и болесних бораца. У студији се посебно наглашава улога др Инглис у коначном решавању судбине дивизије и њеном извлачењу из Русије и упућивању на Солунски фронт. То је, према ауторки Палисер, остварено захваљујући везама са британским генералштабом, насупрот жељи руских војних штабова да дивизију користе за своје ратне циљеве.

Др Елси Инглис је после тога наставила да ради на организовању болнице за санитетско збрињавање српских војника на Солунском фронту. На несрећу није доживела да посао доведе до краја, уморна, исцрпљена и болесна, умрла је на рукама српских војника, 25. децембра 1917. године. Новоформирана болница добила је њено име и почетком 1918. године упућена на Солунски фронт у састав српске војске.

Житељи Младеновца су још у лето 1915. године на особен начин одали признање докторки Елси Инглис и њеним јединицама Болнице шкотских жена. Посебно су озбиљно схватили њено упозорење да је обезбеђивање здраве воде за пиће, храну и хигијену основни услов здравствене заштите. У спомен докторки Инглис и води, подигли су у центру места лепо уређену јавну чесму здраве пијаће воде и на енглеском и српском језику написали: „За успомену на Болнице жена Шкотске у Србији и њеног оснивача др Елси Инглис, 1915“. На великој свечаности одржани су дирљиви говори захвалности особљу Болница шкотских жена и посебно докторки Инглис.

Врховна команда српске војске и влада посмртно су одликовали докторку Елси Инглис Орденом белог орла, највишим одликовањем Србије.

(Наставиће се)