КАДА су аустро-немачке дивизије у јесен 1915. године поново провалиле у шумадијска брда, др Беатриса Макгрегор, главна лекарка јединице Болница шкотских жена у Младеновцу, и њена управница госпођица Перз спаковале су за четрдесет осам сати своју болницу и пребациле сву опрему на југ, у Крагујевац. Ту су се, пристижући из разних делова Србије, окупиле многе њихове земљакиње, које су такође бежале пред надирућим непријатељем.

Докторка Алиса Хачисон и њено особље, тада су се налазили у Ваљеву. Било је то страховито мучење док се евакуисала велика болница преко шумадијских брда. Газило се преко водених токова, јер су мостови били порушени, да би велика колона најзад стигла у Врњачку Бању. Ту су затекли болницу британског Црвеног крста, у којој су се, између многих других, Елси Корбет и Катлин Дилон очајнички трудиле да помогну рањеним и умирућим војницима и цивилима, којима су биле претрпане болесничке собе.

Докторка Елси Инглис, оснивач Болнице шкотских жена, окупила је своје особље у жељи да заједно нађу ново најбоље решење у новој ситуцији, док је беснео нови напад аустријско-немачке војске на Србију. Закључак је био једноставан: треба уложити максималне напоре и помоћи колико се год може. У том циљу одмах је предузета прва мера - отпуштени су сви покретни болесници, чак и они који су једва могли да се крећу. Дубоко потресени утученошћу и страхом српских пацијената, остављених на милост и немилост непријатељу, најзад су одлучили да пренебрегну наредбу о евакуацији, јер „ако ћемо помагати Србима, сада морамо остати на својим местима“.

Пошто се непријатељ убрзано примицао, госпођа Синклер Стоварт управница треће јединице Српског потпорног фонда у Крагујевцу, у чијем је саставу било седамдесет особа, јединицу је поделила на два дела. Главнину је оставила у Крагујевцу под руководством др Мејбел Кинг-Меј, док је сама преузела руковођење мањим одељењем лекарки и болничарки, придодатом санитетској служби српске војске, која је постала позната као „Летећа јединица Стобартове“. Та јединица, с госпођом Стобарт на коњу и великим бројем болничких кола, пошла је за фронтом који се стално премештао, како би била на лицу места уколико српска војска реши да пружи последњи одлучни отпор.

Колона војске и народа кретала се према југу, средишњим правцем између Ибра и нишког друма. Лјуди и теглећа стока с муком су се пробијали лошим путевима по киши и блату. „Осврнула сам се и видела само таму и тугу, колоне и патњу“, писала је госпођа Стобарт у својим успоменама. У колони српске војске у повлачењу „Летећа болница Стобарт“ стигла је у Скадар после три месеца мука, глади и исцрпљености, преваливши 1.200 километара углавном пешице по киши, снегу и мразу.

ОРДЕН ЛЕДИ ПЕДжЕТ ЛЕИЛА Педжет, супруга тадашњег британског амбасадора у Београду, вредна, храбра и одважна жена, веома је задужила српски народ. Била је управница болнице и неуморан радник са изванредним смислом за организацију. Прва искуства стекла је у балканским ратовима, када је са енглеским лекарима основала војну болницу у Београду. Леди Леила Педжет одликована је највишим Орденом реда Британске империје и највишим одликовањем Србије Орденом Св. Саве. Једна улица у Београду носи име храбре леди Педжет.

У Скадру је управница болнице Стобарт срела британског изасланика у Србији сер Чарлса дес Граза, пуковника Генчића, мајора Поповића, пуковника Терзића, који је у међувремену постао војни министар. Сви су се дивили храбрости управнице Стобарт која је превалила тежак пут без изгубљеног члана Болнице. „Сви они нису, приметила сам са захвалношћу, зажалили због тога што су направили експеримент и дали једној жени да заповеда санитетском јединицом пољске болнице активне војске“, записала је госпођа Стобарт.

Храбре жене су из Скадра отпутовале бродом у Бриндизи.

Са српском војском и народом преко Албаније повлачила се докторка Харијет Колбери, чланица Медицинске мисије из Канаде. У својим записима на том путу бола и ужаса, овако је видела српску мајку:

... Повлачила сам се са српским војницима и избеглицама кроз беспућа Албаније. Ово је било грозније од бојишта у Србији на којима сам се нашла још у почетку рата са групом канадских лекара. Тамо, на бојишту, падало се од пушчаног зрна, гранате, бомбе; овде, на овим леденим стазама, од зиме, глади, изнурености...

И ја сам на том путу била гладна, сломљена, изнемогла. Следовања хране, веома оскудна, давале смо српским мајкама и њиховој деци, коју су носила у наручју, увијена у шалове које су им давали војници. Мени, рођеној у Торонту, у изобиљу богатих родитеља, тешко су падали и глад и пешачење - прешла сам 640 километара. Али, зар бих смела да кажем да ми је тешко? Гледала сам несрећне српске мајке које су грабиле напред, према обалама Јадрана, према луци спасења. Оне су посустајале, посртале, али су се дизале и ишле даље. Оне су и мени давале снагу да истрајем на овом суровом маршу смрти...“

Даље на југу, у Скопљу које је лежало непосредно на правцу бугарског надирања, налазила се велика болница комбиноване Прве и Друге јединице Српског потпорног фонда под руководством леди Леиле Педжет, која је била у Србији још од јесени 1914. године. Уз пуну сагласност свог особља, леди Педжет је одлучила да остане уз српске пацијенте, којих је било на стотине. Бугари су најзад запосели град, Болница је пала у руке окупатора. Све до новембра 1915. године особље Болнице и леди Педжет борили су се се на више фронтова: за лечење пацијената, Срба и Бугара, али и против бахатих бугарских освајача. Најзад је уз помоћ краљице Елеоноре успела да се извуче и уз помоћ Црвеног крста врати у Енглеску.


(Наставиће се)