У КРАГУЈЕВЦУ и Ваљеву борба са заразом још је била тешка и неизвесна. О томе је др Елиноре Солто редовно извештавала надлежне и тражила помоћ у људству и материјалу. После распоређивања јединице госпође Стобарт у Крагујевац је стигла и др Елси Инглис у друштву с госпођом Евелин Хаверфилд која је напустила своју приватну болницу у Француској и кренула да помогне Србима. Са њима је стигла нова јединица лекара и болничарки које су одмах распоређене да би се растеретило уморно особље др Солто. Управу је преузела Евелин Хаверфилд, а хирургија је поверена др Лилијан Чесни, изврсном хирургу и врло прецизној личности. У болници за пегавац радиле су докторке Дженет Маквеј, Дженет Лерд и Аустралијанка др Кетрин Корбет, а одељење за повратну грозницу водила је др Елизабет Брук.

Евелин Хаверфилд, санитетска радница, кћерка лорда Абингера, храбра и одважна жена, веома добро се снашла на послу медицинске неге рањеника и болесника, научила добро српски језик и била увек на услузи особљу и пацијентима. После одступања српске војске, у јесен 1915. године, Евелин је остала на свом радном месту, па су је Аустријанци заробили. Тек у фебруару 1916. године Евелина је успела да се врати у домовину. У Енглеској упознаје Флору Сендс која је организовала прикупљање помоћи за српске војнике на Солунском фронту, прикључује се њеној мисији, путује тим поводом у Швајцарску, агитује за помоћ, држи предавања и упознаје свет са страдањем српског народа.

После рата 1919. године Евелин се враћа у Србију и у Ужицу ради на оснивању домова за ратну сирочад. Најпознатији је онај у Бајиној Башти где је Евелин била управник и главни организатор свих акција. Та изузетна жена ишла је од села до села, кроз беспућа да би делила помоћ болесним, рањеним војницима тек пристиглих са фронта. Народ је свесрдно примио и искрено заволео. Напорно је радила са енглеским мисијама у Србији ради оснивања хуманитарних организација, школа за медицинске сестре и формирања здравствених задруга.

Услед напорног и исцрпљујућег рада у тешким условима Евелин Хаверфилд се разболела и подлегла тешкој болести. Сахрањена је у порти бајинобаштанске цркве о трошку Подружнице женског друштва. На споменику у облику пресечене пирамиде уклесане су речи: „Овде почива тело племените Евелин Хаверфилд, пореклом Шкоткиње, из лозе трећег баронета Абингер. Она је жртвовала свој живот за српски народ, неуморним радом за све време рата, до своје смрти, 21. марта 1920. година у Бајиној Башти“.

Организованим напорима медицинског особља Болница шкотских жена, Српског потпорног фонда, Црвеног крста Србије и других појединаца и колектива у пролеће 1915. године пегавац је коначно побеђен. Било је све мање ново оболелих, а инфицирани су се полако опорављали.

Коначна победа остварена је после свеобухватних мера које су усвојене у Нишу на саветовању групе лекара из британског војног санитета. Мере је одобрила српска влада, а за непосредне руководиоце тима за потпуно искорењивање пегавца постављени су пуковник Хантер и потпуковник Стамерсон из британског војног санитета. Они су са тимом од 30 лекара одмах предузели ригорозне мере превентиве како би се линије заразе између трупа и осталих делова земље пресекле. Почело се са применом строгих мера хигијене, на железници, у јавним и другим установама у граду: свуда су се рибали и чистили подови, зграде су кречене и дезинфиковане, основани су друмски диспанзери за помоћ цивилима, владало је, уопштено речено, мобилно стање у борби против свих врста зараза. Да би успех био потпун, у Крагујевац је после мисије др Кинг-Меј стигло још четрдесет лекара и болничарки да помогну особљу у болницама и тек основаним диспанзерима.

ЗАТИШЈЕ ПРЕД БУРУ ДА нема опуштања у раду све је упозорио српски начелник санитетске службе пуковник Генчић на састанку с шефовима британских мисија и генералом Шубићем из српског Црвеног крста: „Ваши људи се не смеју заваравати привременом обуставом непријатељстава, ова фаза је само затишје пред буру“. Ово упозорење значило је поред осталог да нема одласка британских мисија из Србије.

До јула нова оболевања од тифуса су престала, а долазило је и врло мало нових рањеника. Медицинско особље је први пут могло мало да предахне и да нађе времена да упозна земљу у којој се до тада умирало.

Средина лета 1915. године донела је олакшање свим запосленима у болницама медицинских мисија из савезничких држава, јер је притисак пацијената смањен, зараза је била искорењена, а оболели и рањеници су се полагано опорављали. Болнице су и даље радиле, али сада опуштеније, па су и управнице имале више времена за друге активности. Посебно је била активна др Инглис која је кренула у обилазак медицинских центара Болница шкотских жена саветујући се са лекарима и руководиоцима, српским властима о новим потребама за помоћ. Неуморно је слала извештаје у Лондон и Единбург о ситуацији у Србији са честим напоменама: „Молим вас, имајте у виду да цензор ово није прегледао“, тражећи тако од оних с којима се дописивала да буду дискретни и коректни.

Др Елси Инглис успела је после разговора са српским властима и пуковником Хантером да из британског војног санитета обезбеди да Лондонски одбор пошаље у Србију још две болнице - прву у Младеновац. Била је то пољска болница са 300 кревета под руководством др Беатрисе Макгрегор. Болница је одмах почела да ради и дневно је примала и по 20 пацијената оболелих од запаљења плућа, трбушног тифуса и дизентерије. Друга болница, под управом др Едите Холвај стационирана је у Лазаревцу и веома успешно је радила у лечењу болесника.


(Наставиће се)