ТОГ пролећа и лета 1915. пегавац, трбушни тифус, дизентерија и друге болести нису јењавале, па су докторке и медицинске сестре биле изложене великим напорима и патњама, јер је свакодневно десетине болесника умирало. Докторка Сото се, међутим, није предавала, предузела је све што је могла да предупреди ширење болести. У болници која јој је у Крагујевцу стављена на располагање испразнила је све собе, које су затим темељно очишћене, дизинфиковане и окречене, пацијенти су окупани, обријани и ошишани, превијени и смештени у нове чисте постеље.

Долазак ове докторке и њене потпуно опремљене болнице за 100 болесника знатно је олакшало ситуацију, али није било довољно да збрине знатно више болесника, који су свакодневно у групама пристизали, па је реквирирано више приватних кућа и зграда да би се болница проширила. Докторка Сото је раније студирала у Немачкој и Аустрији и одлично је говорила немачки, што је помогло у комуникацији са аустријским заробљеницима, који су радили као болничари и обављали друге помоћне послове значајне за болницу.

Са пегавцем и другим болестима међу рањеницима и цивилима борила се свом снагом и леди Леила Педжет, управница Прве јединице потпорног фонда у Скопљу, тадашњој јужној Србији, које је било главно војно и управно средиште те области. Стање је било веома тешко због лоших услова за смештај и хигијену, па је лечење болесника било отежано и због њиховог великог свакодневног прилива. У почетку је стопа смртности била изузетно висока иако је особље чинило све да буде смањена, а посебне напоре је улагао главни лекар Дж. Т. Морисон, професор судске медицине на Универзитету у Бирмингему. Лекари, углавном мушкарци, између децембра 1914. и фебруара 1915. године, обавили су скоро четири стотине операција.

Ситуација се посебно искомпликовала када је и особље почело нагло да оболева. Између 6. и 24. марта 1915. године оболело је 16 чланова особља укључујући и управницу леди Педжет. Здраве су остале само две сестре - Ишервуд и Скот, али не задуго, јер је и Ишервуд убрзо пала у постељу. Остала је само Флора Скот да се бори са свим болесницима против тешке болести. Заплакала је од среће када су јој после краћег времена стигле упомоћ четири сестре из јединице Вимборн. Срећа је ипак била на њиховој страни, јер су сви оболели оздравили и убрзо се вратили на посао.

ЗНАМЕНјЕ ЧУДА
 И НАДЕ
ЗА две недеље од доласка Алисе Хачисон у Ваљево, подигнут је велики болнички комплекс, у коме су се налазиле канцеларије за главног лекара и управника, велика трпезарија, кухиње, спаваонице, шест великих шатора за болеснике, хируршка сала, перионица, кухиња за болеснике, шатори за пријем болесника, шатори за купање и пресвлачење, шатори за гориво, материјал и намирнице. Др Хачисон је записала у свој дневник: „Ово је знамење чуда и наде“.

Сестра Флора Скот је касније у својим успоменама из тог периода записала да је поред свих тешкоћа највећа била како доћи до хране, јер је ње било врло мало, а састојала се само од мало хлеба, бистре супе и пиринча. Испричала је како се један болесник снашао да допуни дневну порцију: „Један јадник са гангренозним стопалима, потпуно неспособан да се покрене с постеље, често ми је давао свеже кокошије јаје. Нисам могла да схватим одакле му. Једног јутра доктор је открио болесника да га прегледа, били смо изненађени када смо видели да поред њега у кревету лежи кокошка - његов извор свежих јаја. Казивање је записала Моника Крипнер у својој исповести: „Жене у рату - Србија 1915-1918“, коју је са енглеског превео проф. др Веселин Костић.

У борби за искорењивање зараза и лечење болесника и рањеника један од најважнијих задатака био је да се побољша општа хигијена објеката и пацијената, да се појача исхрана и непрекидно спроводи систематска превентива како би се спречило размножавање ваши, које су биле главни преносници пегавца.

У свим јединицама Болнице шкотских жена стање се мучно и лагано поправљало. Најбоље је било у Врњачкој Бањи, бази неколико британских медицинских мисија и посебно у Јединици Бери, често званој „Мисија Бери“. У тој англо-српској болници било је 26 чланова, укључујући пет лекара и десет болничарки и сви су радили под руководством Джемса Берија, члана Краљевског хируршког друштва и његове супруге, докторке Меј Дикинсон Бери, обоје из Лондонске краљевске болнице. На позив госпође Грујић, ово двоје лекара одмах се одазвало и кренуло у Србију.

Услови за ову болницу у Врњачкој Бањи били су изузетно добри: зеленило и пуно чистог ваздуха, минерална вода и зидане просторије. Сместили су се у згради напуштеног казина, касније познатој као „Терапија“, и ту имали све услове за лечење и негу болесника и рањеника. Поред ове зграде подигнута је велика барака, изолациони пријемни блок, који је могао да прими 50 нових пацијената. Ту је строго спровођен поступак прегледа, купања, бријања и дизинфекције новодошлих. Свим средствима се настојало да се униште вашке, што је претпостављало искорењивање пегавца.

Режим је темељно и доследно спровођен, што је донело резултате, јер ниједан члан у јединици Бери, ни болесник ни особље, није оболео од пегавца, што је био огроман успех. Др Бери је касније записао: „То што се епидемија није уопште појавила у нашој болници мора се приписати тесној сарадњи свих наших чланова: лекара, медицинских сестара, болничарки и Аустријанаца, који су се предано залагали за исту ствар - уништење вашки“.

У мају 1915. године у болницу Британског црвеног крста у Врњачкој Бањи стигле су две добровољне болничарке Катлин Дилон и Елси Корбет да негују жене и децу оболеле од дифтерије, трбушног тифуса, шарлаха и разних видова туберкулозе. Уз помоћ главне сестре Калвел, госпође зашле у зрело доба, успеле су да овладају пословима и помогну многим несрећницима.


(Наставиће се)