У ВАЛјЕВУ је, према оцени докторке Сото, био центар жаришта епидемије пегавца и ту је требало хитно предузети неопходне мере. Председник Српског црвеног крста упутио је тамо две најпознатије активисткиње кампање за прикупљања помоћи Србији Флору Сандс и Емили Симодс и контингент 110 тона драгоценог медицинског материјала.

У тешкој ситуацији оне су радиле послове за које нису биле потпуно оспособљене: инструментарка Емили извештила се као прави хирург, док се Флора показала као способан помоћник, а понекад је и сама радила мање операције. Обе су се у априлу у размаку од недељу дана разболеле од пегавца. Борба за опоравак трајала је пуних шест недеља и оне су се вратиле на посао. Тог пролећа је у Ваљеву умро 21 лекар.

У Ваљево је у јуну 1915. године стигла нова болница под управом др Алисе Хачисон. Одморни стручњаци одмах су се укључили у рад, па је Ваљево почело полако, али сигурно да се ослобађа нових налета тифуса и осталих заразних болести.

Зараза се, међутим, у Крагујевцу није смиривала па је у пролеће 1915. године из Британије упућена Трећа јединица Српског потпорног фонда на челу с управницом Синклер Стобарт. Болница под шаторима постављена је на равном, али доста влажном земљишту, где је некада био логор избеглица, од којих су многи боловали од заразних болести. Званичници из града нису о томе обавестили госпођу Стобарт како би потражила друго место за смештај болнице, што ће касније бити један од разлога масовног оболевања.

Убрзо је никао читав град од шатора и уведен је строги режим рада у заштити од пегавца. Приликом пријема сваки пацијент је завијан у покривач од непромочивог платна, затим је свлачен а његова одећа обележавана и дезинфикована. Потом је на реду било купање, бријање, шишање, мазање парафином, па облачење у чисти веш и пиджаму и смештај у чисту постељу. Све ове мере дале су добре резултате, пегавац је, захваљујући и топлијем времену, почео да се повлачи.

Др Мејбел Кинг-Меј била је главна лекарка, а у свом тиму имала је још шест лекара, 18 медицинских сестара и 16 болничарки и болничара, и неколико возача. Касније ће се болница госпође Стобарт проширити за још 41 жену, укључујући и седам лекарки. Тиме је постала једна од највећих медицинских мисија у Србији.

ПОМОЋ НАЧЕЛНИКА ГЕНЧИЋА ВЕЛИКУ помоћ у организацији болнице у Крагујевцу дао је начелник санитетске службе српске војске пуковник др Лазар Генчић. Тај посао није био лак, јер је требало распаковати и поставити триста кревета с постељином и ћебадима, бале с одећом за рањенике и избеглице, велику количину кухињске опреме, шпорете, преносне бојлере за топлу воду, резервоаре за хладну воду, перионице и материјал за хигијену, лекове, санитетски материјал, апарате за дезинфекцију итд.

Ближило се пролеће у Србији 1915. године, али се број оболелих од заразних болести и рањеника није смањивао. Када су у Енглеску стигли извештаји докторки Елиноре Солто из Крагујевца и леди Лелијен Паджет из Скопља да је стање крајње тешко, краљица Мери прихватила се покровитељства над Српским потпорним фондом у чији одбор су ушле неке од значајних личности каснијег времена: лорд Керзон, Винстон Черчил, Лојд Джордж, Бонар Ло, леди Бојл, госпођа Карингтон-Вајлд и други.

Агитацију за помоћ Србији и даље су енергично водиле др Елси Инглис, Мејбел Грујић, новинарка Ани Грујић, али сада ојачане госпођицом Катлин Берк, секретарицом Лондонског клуба. Она је држала говоре у име Болница шкотских жена, путовала у Америку и тамо на разним скуповима прикупила укупно 63.000 фунти за опремање болница.

И други су се укључили у акцију. Тако је сер Томас Липтон на својој луксузној јахти „Ерин“ непрекидно превозио јединице Црвеног крста од Марсеља до Солуна, одакле су настављале у Србију. На тој јахти су се упознале Елси Корбет и Катлин Дилон, припаднице добровољачких одреда, које су у Србији часно служиле у лечењу болесних и рањених.

Резултат свих акција за помоћ био је видљив у пролеће 1915. године када су на пут за Србију упућене: Друга јединица Српског потпорног фонда и Јединица Вимборн, названа по леди Корнелији Вимборн, која је прикупила средства за њу. И једна и друга јединица стигле су у правом тренутку када су снаге биле на измаку: у Скопљу су се леди Паджет и шеснаест медицинских сестара разболеле од тифуса, али су, на срећу, све оздравиле. У Крагујевцу је стање било много горе, особље је умирало од пегавца, а и сама докторка Солто је оболела од дифтерије.

Др Елси Инглис, која је предводила одморно медицинско особље, одмах је преузела дужност главног надзорника свих јединица Болница шкотских жена у Србији. Тада су у Крагујевцу оформљене три болнице: за хируршке случајеве; за пегавац и повратну грозницу са преко шестсто постеља. Др Инглис је успоставила чврсте веза са свим јединицама Болница шкотских жена, Српског потпорног фонда, Српским црвеним крстом и војним санитетом.

Захваљујући својим везама и великој жељи да се помогне Србима у тој страдалној 1915. години, др Инглис је успела да ангажује и докторку Алису Хачисон, кћерку једног доктора мисионара у Индији, чувеног по свом добротворном раду широм западних Хималаја. Др Алиса је поред изванредне стручности, дубоко разумевала духовно и физичко стање људског бића, и баш због тога је она била права особа за Србију. После кратког боравка на Малти, где је лечила савезничке рањенике, др Хачисон је стигла у Ваљево почетком јуна 1915. године. Сићушна, лепушкаста са црвенозлатном косом, Алиса је одмах освојила симпатије болесника, рањеника и особља болнице.

Била је очарана лепотом крајолика у који је стигла, али и дубоко потресена несрећом српског народа, узбуђено је рекла: „Једва чекам да видим низове белих шатора, заставе како вијоре и пацијенте смештене у чисте постеље с лепим црвеним покривачима“.


(Наставиће се)