НАЈВЕЋИ организовани допринос у лечењу рањеника у Србији дале су Болнице шкотских жена, чије су особље чиниле искључиво жене, и Болнице српског потпорног фонда, којим су, такође, управљале жене. Осим тога, многе жене су дошле појединачно, на личну иницијативу, да раде као лекарке, медицинске сестре или болничарке у оквиру Црвеног крста или сасвим независно, придружујући се по доласку српском Црвеном крсту, месним болницама или организацијама за пружање помоћи.

Када је 12. августа 1914. године аустроугарска војна сила прешла границу у нади да ће лако покорити Србију, наишла је на жесток отпор српских бранилаца. Нападач се, међутим, није мирио са поразом па је поново насрнуо на српску територију и дошао скоро до Београда. Славље нападача прекинула је опорављена српска војска, која је убрзо је протерала непријатеља преко границе.

Други пут је нападач у 1914. години погнуте главе напустио Србију оставивши скоро 70.000 својих војника у заробљеништву. Начелник српског врховног штаба војвода Радомир Путник објавио је свету да "на српском тлу нема ниједног слободног аустријског војника...".

Отишао је наоружани непријатељ, али је на српском тлу оставио свог убитачног савезника - пегавац, тешку преносиву болест која је убрзо прерасла у незадрживу епидемију. Српска санитетска служба није била спремна ни материјално ни знанствено да се супротстави тој великој опасности која је редом косила војнике, цивиле, санитетско особље и ратне заробљенике.

У јануару 1915. године, када је у Србији било скоро безнадежно стање, у Крагујевац је стигла Прва јединица Болница шкотских жена, под управом докторке Елиноре Солто. После опсежне акције, др Елси Инглис је у Србију отпратила болницу опремљену свом потребном опремом, чак и основним намирницама, лековима, завојним материјалом, постељином и креветима за сто пацијената. Када су стигли у жариште и распремили се, одмах су морали да приме 250 пацијената, али се број свакодневно повећавао па је у пролеће достигао бројку од 650.

НИ ХРАНЕ НИ ЛЕКОВА ЗИМА која је те 1914. године била изузетно хладна и снеговита додатно је отежала збрињавање и лечење рањених и болесних. Све је недостајало - храна, огрев, лекови, завојни материјал, кревети, ћебад... Стационарне и пољске болнице биле су претрпане, свуда је владао хаос.

Зараза се није смиривала па је др Солто, немоћна да се носи са сталним приливом рањеника и болесника, упутила телеграм за хитну попуну Болнице медицинским особљем и материјалом за лечење инфективне болести. Тражила је да се у Крагујевцу отворе посебне болнице: за хирургију, лечење пегавца, повратну грозницу и трбушног тифуса, али за то је недостајало особља, лекова и материјала. Реаговала је др Инглис и одмах упутила још десет болничарки и медицински материјал да се помогне болници у Крагујевцу, али и у Ваљеву, где се стање нагло погоршавало.

Стање се и поред овог појачања није побољшавало. Преморене и исцрпљене, докторке и болничарке почеле су да посустају и оболевају. Прва је од пегавца оболела др Френсис Вејкфилд, али је, уз изузетну негу др Елизабете Рос и других медицинских сестара, успела да се избори са тешком болешћу. После ње, разболела се и сама др Елизабета Рос, срчана лекарка и велика узданица борбе против епидемије, која је у Србију дошла сама и била придодата српској инфективној болници у Крагујевцу.

Докторка Рос је радила са две групе лекара и неколико нешколованих болничара и медицинских сестара у врло тешким и нехигијенским условима - болесници су лежали по двојица у кревету и масовно оболевали од дизентерије, пегавца и повратне грознице. Било је мало огрева и хране, а вода је свакодневно нестајала. У таквим условима исцрпљена од умора, физички ослабела, др Елизабета Рос је умрла 14. фебруара 1915. године.

У Крагујевцу се сваке године тог дана служи помен невиним жртвама и евоцира сећање на хумано дело преминулих докторки и болничарки из Шкотске. На 80. годишњицу од тих страдалних дана, "Политика" је из пера др Жарка Вуковића објавила запис под насловом "Елизабета Рос је сахрањена као херој", у коме између осталог наводи: "Британска лекарка др Елизабета Рос, из Тејна у Шкотској, остала је на свом радном месту, међу својим болесницима у болници у Крагујевцу све док је могла да стоји. Сахрањена је уз највише почасти, као херој који је свој живот положио за отаджбину".

На опелу у православној цркви окупило се целокупно грађанство да ода пошту др Елизабети Рос, неуморном лекару који свој живот подарио српском народу. У тишини и туги одјекивале су речи захвалности и поштовања: "Госпођо Елизабет Рос, дошла си да помогнеш овој земљи у којој те данас сахрањујемо. Помогла си несебично и испунила своју дужност као хришћанка, као Британка, као жена и научник. Моја домовина ти захваљује, Сећање на тебе живеће у сваком српском срцу, а твој изузетни пример самоодрицања изазива дивљење и нашу љубав према твојој домовини Британији, за твоју британску припадност, за величину твоје енглеске нације".

Пегавац и трбушни тифус нису мимоишли ни остало медицинско особље: млада медицинска сестра Лујза Джордан била је следећа жртва, затим Маргарет Нил-Фрејзер, а нешто касније и сестра Агнес Миншул.

У Крагујевцу се завршио животни пут и Мејбел Дијермер, лепе и елегантне даме, даровитог писца и позоришног редитеља, чији су синови били војници, а муж свештеник британских мисија у Србији. Пријавила се добровољно за службу болничарке у Србији и ту 11. јула 1915. године остала навечној стражи. Поред њеног гроба вечно коначиште нашла је 25-годишња Лорна Ферис. Омиљена сестра, зналац језика, научила је добро српски. Ускоро је требало да се врати у Енглеску и венча са изабраником свог срца. Радости живота прекинуо је пегавац.

(Наставиће се)