ПОСЛЕ исцрпљујућих борби код Горничева, Старковог гроба, Груништа и Кајмакчалана српска војска је победоносно ушла у Битољ. У тим данима на бојиште је стигла др Изабела Емзи Хатон, са својом Женском хируршком пољском болницом и женским одредом санитетских аутомобила. Упућена је хитно са ратишта у Француској да помогне српским трупама на Солунском фронту. Својим неуморним радом и стручношћу знатно је помогла лечењу рањеника и њиховом извлачењу са бојишта.

После ослобођења Србије др Изабела Хатон је од Врховне српске команде добила нов задатак: своју болницу сместила је у Врање где је лечила рањенике и болеснике. Поред тога важну медицинску помоћ пружила је изгладнелом и оболелом становништву. Радећи неуморно свој посао, врло се залагала за допрему помоћи из Енглеске од Српског потпорног фонда, чиме је допринела ублажавању многобројних несташица. Уз то је развијала медицинску културу и организовала санитетске и болничке службе у Сурдулици, Владичином Хану и Врањској Бањи. О њеном раду, али и о стању у Србији у времену пробоја Солунског фронта и после ослобођења сазнајемо из њене књиге "Са једном женском болницом у Србији, Солуну и Севастопољу".

Из књиге "Джентлмен и волонтер" професора америчког универзитета Арлен Ј. Хаусен сазнајемо да су млади Американци и Американке добровољно дошли да возе амбулантна кола која су са ратишта превозила рањенике. Међу возачима била је и Едит Меј из угледне америчке породице, која је дипломирала на чувеном коледжу Велсли, код Бостона у држави Масачусетс. За свој рад добила је два француска и једно српско одликовање.

ОД ОДЕСЕ ДО СОЛУНА ДР КАРЕЛ Фреја је најпознатији лекар из тадашње Чехословачке који је добровољно лечио српску војску и ратне добровољце у балканским и Првом светском рату. Др Фреја прикључио се 1916. као добровољац Првој српској добровољачкој дивизији у Одеси, са којом одлази на бојиште у Добруджу, где је лечио српске рањенике. Са дивизијском болницом 1917. године стигао је на Дунавски фронт, а одатле са другим пуком одлази на Солунски фронт. Вратио се у Праг после ослобођења, где је основао "Круг бивших српских добровољаца" и остварио присну сарадњу са српским ратницима и добровољцима. Све до своје смрти 1935. године био је искрени пријатељ Срба и Србије.

Катарина Клара Штурценегер, представник Црвеног крста Швајцарске, уз др Арчибалда Рајса је најпознатија Швајцаркиња која је у тешким данима 1914. и 1915. године притекла у помоћ Србији. Боравила је у Србији два пута у време балканских ратова, а потом и у Првом светском рату од августа 1914. до пролећа 1915. године као медицински стручњак. Клара се током боравка упознала са српским народом и његовом праведном борбом за одбрану своје територије, па је после повратка у домовину објавила неколико књига о Србији и српском народу, на око 700 страница и са неколико стотина фотографија.

"Оно што је написала представљало је својевремено велики пледоаје политички, правни и морални за ствар српског народа у Првом светском рату, као што и данас значи једну опсежну документацију од великог културно-историјског значаја", истакао је академик Владимир Стојанчевић у својим анализама догађаја у Првом светском рату.

Др Виктор Кин је још један Швајцарац који је у Србији лечио рањенике и болеснике у балканским и Првом светском рату. Поводом откривања споменика др Кину у Рибарској Бањи, у мају 2009. истакнуто је да је он као ђак и студент медицине друговао у Женеви са децом краља Петра Карађорђевића принчевима Александром и Ђорђем.

- Када је избио Први балкански рат Кин је као хирург и специјалиста за заразне болести дошао у Ниш 1912. године и ставио се на располагање српским војним властима. Спасио је многе Србе од сигурне смрти - испричао је Тола Миленковић, истраживач биографије тог врсног лекара и хуманисте.

Када је почео Први светски рат др Кин се са супругом враћа у Србију и предводи групу од десет швајцарских лекара који ће лечити српске рањенике и болеснике. Жену је обучио да буде медицинска сестра, а он се здушно посветио лечењу рањеника и заражених од пегавог тифуса. Својим новим методама успео је да искорени колеру и тифус и спаси српску младеж од истребљења. Као војни лекар радио је пуне четири године у Србији: у Нишу, Крушевцу, Рибарској Бањи и Ваљеву. Када се крајем 1918. године његова супруга озбиљно разболела враћа се у Женеву.

Када је др Кин дошао у Србију са собом је понео швајцарску заставу да би га, ако погине, са њом сахранили, а онда је, при повратку у домовину, понео српску заставу да га са њом сахране када умре. Као да је слутио блиску смрт, отишао је са овог света као управник болнице "Милезе" у Лејсину у којој је највише лечио болесне Србе. Ножем га је усмртио 26. јануара 1919. године пацијент Драгослав Милосављевић у наступу шизофреније. Доктор Кин је на самрти молио да његов убица не буде кажњен. О страдању Срба у ратовима од 1912. до 1918. године, др Кин је написао око 500 чланака у швајцарској и француској штампи.

После објаве рата у помоћ Србији из Холандије кренуо је др Аријан ван Тиенховен са болничарима. Нашао се на првој линији да помогне у Церској бици, да би касније у ваљевској болници спремно дочекао талас рањеника. Још један холандски лекар дошао је да помогне српском народу, др Брејер, који је са својим болничаром кренуо са српском војском у повлачење. Стар и изнемогао морао је да одустане и ускоро је умро у заробљеништву.

И Канада је сазнала за стравичну судбину Србије па је одатле међу првима стигао др Хауард Бари. За време епидемије пегавца у Скопљу у болници за заразне болести увео је методе изолације и лечења, које су затим биле прихваћене у целој земљи.

(Наставиће се)