РУСКЕ болнице лечиле су и рањенике Прве српске добровољачке дивизије у болницама царске Русије. Та дивизија формирана је 1916. године у Одеси, а тешке борбе водила је на руском фронту у Добруджи. Она ће се 1918. прикључити српској војсци на Солунском фронту и учествовати у ослобађању Србије. Извлачење рањеника са бојишта обављао је санитет, али великим делом и сами борци, посебно после јуришних борби са бајонетима.

Дивизијски сабирни центар био је у Меджидији, где су рањеници допремани санитетским возилима, али и колским запрегама. У Меджидији санитетске композиције железнице попуњаване су по динамици пристизања рањеника и ешелонима транспортоване до дунавског пристаништа Чернавода. Ту су рањеници утоваривани у бродове, који су их превозили до пристаништа Рени, а одатле опет возовима до Одесе. Сву санитетску и лекарску негу од Ренија до Одесе преузимали су руски лекари и медицинско особље.

У Одеси рањеници добровољачке дивизије лечени су у Евангелистичкој болници, која је била под покровитељством велике књегиње Јелене Петровне, кћерке Петра Првог, жене великог кнеза Романова. Она је веома често обилазила српске рањенике и заједно са православним свештенством и многим хуманитарним организацијама, посебно позоришним групама и сликарима - лечила и ублажавала тешке душевне патње и психичке трауме српских рањеника.

Како су се борбе повећавале на добруджанском фронту тако је и растао број рањеника, нарочито после борби на Кокардзи. Болнице у Одеси нису могле да приме толики број рањеника, па је руски санитет обезбедио транспорт тежих рањеника у болнице у Ростову на Дону. Тамо су имали одличан смештај, негу и лечење и нису одвајани од осталих.

Ни Ростов није био последњи санитетски пункт који је лечио рањенике са Добрудже. Изузетно тешки рањеници транспортовани су у руске ратне болнице и клинике у Москви. Први такав санитетски ешелон српских рањеника са Добрудже кренуо је из Ростова на Дону, октобра 1916. године. Комплетан третман на тако дугом путу обезбедила је руска санитетска служба тако да су рањеници медицински третирани сва четири дана путовања до Москве.

У Москви су српски рањеници били смештени на трећем спрату болнице која је била најопремљенији руски хоспитал. Главни хирурзи др Н. Димитров и др С. Гецл успешно су обавили велики број операција и спасили многе храбре борце.

ДНЕВНИК СТЕЛЕ ФРЕНКЛИН У БОЛНИЦИ на Солунском фронту значајан допринос дала је и Стела Мајл Френклин која је после рата објавила књигу „Шест месеци међу Србима“ из које сазнајемо многе појединости о учешћу аустралијских жена у помоћи Србима. Свој живот међу Србима описала је и Катарина Корбет, која је од првих дана рата била у Србији у болници за тифусаре, да би се касније прикључила болници шкотских жена Добровољачке дивизије у Добруджи.

Сваког месеца је специјална војно-лекарска комисија вршила преглед свих рањеника и, после завршеног лечења и опоравка, упућивала је српске ратне добровољце на фронт, у јединицу, и тзв. „Слабосилију команду“. тј. у неборачке јединице, коморе, поједине занатске сервисе јединица или у администрацију, ако је рањеник имао средњу школу.

Према истраживањима др Жарка Вуковића објављеним у књизи „Савезничке медицинске мисије у Србији - да не заборавимо“, савезница Француска се такође одазвала позиву министарства војске да се Србији упути хитна помоћ. Јавило се око 3.500 здравствених радника од којих је одабрано око стотину и преко Солуна су стигли у Ниш. Одатле је француска мисија распоређена на подручју од Дрине до бугарске границе, од Нишаве до Дунава, тако да су лекари те мисије на коњима прешли целу Србију као мисионари хигијене у борби против тифуса и колере.

У Пироту је мајор Кот организовао диспанзер за децу, у Београду је отворена установа „Кап млека“ за исхрану деце... Када је српска војска почела да се повлачи са њом су кренули и лекари француске мисије. Међу њима био је и Раул Лабре, који је оставио запис о ужасу који је задесио српски народ.

У оквиру шкотских медицинских мисија у Србији налазиле су се и жене из других савезничких земаља, највише из Аустралије, њих шездесетак. У Аустралији је врло успешно вођена акција прикупљања помоћи најпре у Бризбејну, а затим и у другим местима - укупно је сакупљено шест хиљада фунти. У помоћ српској војсци на Солунском фронту кренуле су и др Лилијен Купер и Мери Бедфорд и прикључиле се болници којом је руководила др Агнес Бенет. Болница је знатно допринела опоравку српских војника и добровољаца који су били на ивици смрти. У октобру 1916. године престолонаследник Александар лично је исказао захвалност др Бенет.

О докторки Бенет најлепше речи исказала је књижевница Стела Мајлс Френклин, која је у болници радила као помоћна куварица:

Клеле смо се у нашу Агнес. Сви смо имали велико поверење у њену осећајност и њене способности. Владао је велики дух другарства и нисмо се осећале нимало подређене у њеном присуству, нити смо биле приморане на било какве иритирајуће односе субординације“. Крајем 1917. године повлачи се из војне болнице због тешке болести маларије, али у својим писмима саопштава: „Моје срце је још у болници међу Србима, који су ме задужили пажњом и захвалношћу за оно што сам им пружила“.

На Солунском фронту у оквиру болница шкотских жена налазиле су се и докторке Лилијан Купер и Алиса Герис. Др Купер, врсни хирург, руководила је истуреном болницом са тридесет постеља, која је била смештена ближе фронту како би се брже помогло рањеницима. Памтиће се и имена Мери Бедфорд, шефа транспорта рањеника, госпође Харли из екипе за транспорт (погинула у Битољу и сахрањена на гробљу у Зејтинлику), Оливе Кинг, чија су амбулантна кола била стално у покрету између фронта и болнице, преносећи рањенике.

(Наставиће се)