ПОБЕДЕ српске војске у 1914. години на Церу, Дрини и Колубари снажно су одјекнуле свуда у свету а посебно међу савезничким земљама. Нови наметнути рат, после балканских, до крајњих граница је исцрпио Србију, осиромашио народ и привреду, нагомилао рањенике и болеснике од тифуса и других болести. Схватајући околности у којима се налазила Србија многе организације и појединци у свету организовали су се да помогну маленом и храбром народу да залечи ране и подигне се на ноге.

Највећу помоћ српском народу и војсци пружиле су жене Шкотске које су организовано послале више потпуно опремљених болница. Особље тих болница остало је и када је српска војска одступала преко Албаније, помагало за време борби на Солунском фронту и касније у незадрживом српском јуришу за ослобођење отаджбине.

У историјском памћењу Срба заувек ће остати одважне и храбре жене из савезничких армија - лекари, медицинске сестре, болничарке, управнице болница: Елси Инглис, Елизабет Рос, Мејбел Дијермер, Флорна Ферис, Лујза Джордан, Маргарет Фрејзер, Агнес Мајншул, Евелин Хаверфилд, Флора Сендс, Елинора Сото, Синклер Стобарт, Кетрин Мекфеил, Алиса Хачисон, Франсис Вејкфилд, Леила Паджет... Да би помогле напаћеном српском народу да се опорави од ратне трагедије и избори право на мир и слободу у својој земљи неке од њих су жртвовале и највећу драгоценост - свој живот, посебно у великој трагедији 1915. године када је у Србији међу бројним рањеницима и болесницима харао пегави тифус.

Најзаслужнија за свеукупну помоћ Србији је легендарна др Елси Инглис, председник Федерације жена Шкотске, која је већ 27. октобра 1914. године упутила допис уредништву листа „Тајмс“, са позивом „за помоћ Србији“. Лист је у уводнику пренео њен апел британским људима: „који саосећају са жртвама Србије, да помоћ пошаљу што брже и тако одуже део дуга који савезници дугују храбрости и постојаности Срба. На тај начин најбоље могу помоћи малом племенитом народу и његовим војницима“.


САХРАНЈЕНИ ЗАЈЕДНО Рускиња Дарја Александровна била је добровољна болничарка у Петом пешадијском пуку другог позива, који је 1914. године био на Кодиној глави у дивизијској резерви. Другог октобра те године Дарја је спаковала завоје и лекове и обавестила команданта да иде да превија рањенике Другог батаљона, код мајора Милоја Јелисијевића који се налазио на Еминовим водама. Док је чекала у земуници да се јави мајору, једна непријатељска граната ударила је у земуницу и убила Дарју и ађутанта капетана Милутина Милојковића. Дарја и Милутин сахрањени су заједно.

Задивљен ангажовањем и стручношћу докторке Елси Инглис, Винстон Черчил ће касније изјавити: „Нјена слава ће светлети у историји“.

Друга Енглескиња која је својим свеукупним хуманитарним радом задивила свет и неизмерно задужила српски народ је Флора Сендс, болничарка, борац српске војске и резервни капетан југословенске армије.

Акција за помоћ је добро кренула међу свим слојевима друштва иако многи у Енглеској нису ни знали где се налази Србија, а посебно не њени градови - имена су често погрешно преписивана с ћирилице на латиницу Крагуyеваз, Кравеоватс, Круyеватз... У акцији коју су покренуле др Елси Инглис, главнокомандујућа Женског резервног санитетског одреда и активист Флора Сендс укључиле су се и: Кетлин Берк, секретар Лондонског клуба; Синклер Стобарт управник Женског санитетског одреда; Евелина Хаверфилд из Женског одреда за хитну помоћ; Американка Мејбел Грујић, жена српског министра спољних послова; Ана Христић из чувене српске породице, новинарка школована на Оксфорду и многи други.

Докторке и медицинске сестре из Енглеске, после вишедневног напорног путовања с великим пртљагом, пристизале су, крајем 1914. и у 1915. години у Србију: леди Леиле Педжет прва је стигла са модерно опремљеном болницом Фонда за помоћ Србији у Скопље. На Божић 1915. године стигла је у Крагујевац прва Болница жена Шкотске са др Елинор Сото на челу. За њом су убрзо стигле у Младеновац, Ваљево, Лазаревац, Врњачку Бању и остале савезничке ратне болнице. Дирнуте храброшћу и неустрашивошћу српског војника и сељака, наоружане јаком вољом и жељом да помогну, те жене су мушки подносиле све тешкоће и немаштину на балканском простору.

У Београду је међу првима почела да ради Болница Црвеног крста Сједињених Америчких Држава под руковоством др Едварда Рајана, записала је у свој ратни дневник Мери Гледвин, главна сестра те болнице. На пут за Србију неколико лекара са др Рајаном на челу и 12 медицинских сестара кренули су 13. септембра 1914. године. Стигли су крајем октобра у Београд и одмах се разместили у напуштену зграду Војне болнице, да би били што ближе ратним потребама српске војске и народа. Др Рајан је из захвалности назван „спасилац Београђана“ и био је слављен као херој. Он је забележио да је за десетак дана, колико је трајала окупација Београда, кроз Болницу прошло више од 9.000 рањеника, који су 13 дана касније, евакуисани.

Болница ипак није престала да ради јер је на лечењу остало око 3.000 непријатељских војника. Ситуација је била све тежа, нарочито када је почетком 1915. године букнуо пегавац. Потреба за лекарима се повећала па је Америка тада имала седам лекара и 24 медицинске сестре, наводи амерички новинар Фортиера Јонеса у књизи „итх Себија инто ехиле“.

Према подацима изнетим у књизи сазнајемо да је помоћ српској војсци и народу одмах пружила и Русија упућивањем у септембру 1914. године из Солуна два лекара, два санитетска инспектора и пет сестара. Тај број се у наредном периоду повећао на 10 лекара и 110 медицинских сестара са опремом вредном 250.000 америчких долара. Медицинску мисију која је стигла у Ниш лично је опремила грофица Трубецкаја, а на челу се налазио др Арсеније Джуверовић, Србин који је у Москви дипломирао на Медицинском факултету и био на пракси у Калуги.

(Наставиће се)