ПРЕМА проценама команданата и комесара НОП одреда и јединица НОВЈ са подручја Славоније и Поткозарја 1941. и 1942. године ослобођење логораша из Јасеновца није се могло предузети, јер су се на том подручју налазиле преслабе партизанске снаге за тако велику акцију. Зато се само пратило шта се тамо догађа, а појединци, углавном комунисти, симпатизери НОП-а и њихове породице, спасавани су заменом за заробљене.

За Концентрациони логор Јасеновац интересовао се и Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који је 31. марта 1942. наредио:

Испитајте могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу, гдје је било око 10.000 наших затвореника, а сада је остало свега око 1.500 живих другова. Све остало су поубијали усташки бандити. Тај напад требало би организовати заједно са штабом из Хрватске, али тако да сигурно успије.“

Тада су се у ширем рејону Јасеновца, са босанске стране, налазиле три НОП одреда, углавном на Козари, а на славонској страни један НОП одред, укупно око 3.500 слабо наоружаних партизана са 300 рањеника. Тек 21. маја 1942. формирана је Прва крајишка бригада, а у Славонији 11. октобра 1942. Прва славонска бригада, да би 11. маја 1943. у ширем рејону западне Босне био формиран Други босански корпус, а 17. маја 1943. у Славонији Први славонски корпус, који су били слабији од једне немачке дивизије.

ЈУНАЧКА КОЗАРА БОРЦИ Козарачког одреда су се крваво борили да не дозволе непријатељу да уђе у њихова села и одводи нове таоце у Јасеновац. Тако је било све до јуна 1942. када је на ову планину кренула велика непријатељска офанзива. Козарачки партизани су тада прихватили битку против 15 пута јачег непријатеља. Битку која је непрекидно трајала 25 дана и ноћи и која их је одвела у легенду.

С друге стране Концентрациони логор Јасеновац био је добро утврђен и брањен, а по положају представљао је непремостиву препреку за тадашње партизанске снаге. Реч је о сплету река Саве, Велике и Мале Струге, Требежа, Лоње, Илове и Уне, усред мочварног Мокрог поља и равнице окружене системом непријатељских упоришта: Новска, Кутина, Банова Јаруга, Нова Градишка, Пакрац, Окучани, Босанска Градишка, Гоило, Босанска Дубица и читавим системом жандармеријских станица, с могућношћу брзе интервенције јаких непријатељских снага из Загреба, Сиска, Славонског Брода, Бањалуке.

Уз то логор Јасеновац се налазио поред добро чуване железничке пруге и пута Загреб - Београд, на чијој су релацији од Брода до Загреба стално дежурала два оклопна воза и два немачка батаљона. Дакле, ту су стално биле ангажоване респективне снаге јаче од две дивизије, а 1944. године и још знатније снаге немачког 64. резервног армијског корпуса, затим, 21. и 5. СС армијског корпуса и снаге домобранског 2. корпуса (збора). Сам логор Јасеновац увек је бранило најмање 1.500 чланова Усташког обрамбеног здруга, као и усташе 18. усташке бојне, а дуж Саве стално су патролирали домобрански и мађарски патролни чамци.

И сами логораши су знали да је ослобођење логора тешко изводљиво. Ипак, надали су се да ће и тај дан доћи. Зато су организовали руководство за самоослобођење, формирали ударне тројке и - чекали.

- Напад на Јасеновац је био апсолутно неизводљив - каже Вељко Ковачевић, један од команданата Првог славонског корпуса, и додаје: - Они који нас данас нападају зашто нисмо ликвидирали ту усташку фабрику смрти и ослободили логораше, могли би нас по истом резону оптуживати зашто нисмо одмах напали Загреб и Сисак, или због чега нисмо ослободили таоце на Бањици и Сајмишту у Београду. Јасеновачки логор није био обична пољана, ограђена жицом и брањена са неколико пушака и митраљеза. Био је то непробојан обруч. Логор је имао такав положај, тако је био утврђен и брањен да је за наше снаге представљао непремостиву препреку. Чак и да су услови за напад били повољнији - шта би он значио за хиљаде измучених људи, како би они у њему прошли? Били би изложени погибији.

Вељко Ковачевић је истакао да не зна ни за један случај да је у Другом светском рату нападнут неки фашистички логор. Није то учинила ни Црвена армија, ни западни савезници.

- Свакоме од нас лежао је на срцу напад на Јасеновац. Желио је то сваки старјешина, сваки борац. Упркос најбољим намјерама, упркос моралној обавези, ми то нисмо могли учинити. Не само за логораше, већ и за наше јединице - напад на Јасеновац био би кобан. Било би то - самоуништење. Који би комесар и командант могао да донесе такву одлуку? Непромишљени напад на Јасеновац и наш пораз тешко би се одразили како на морал јединица, тако и на морал логораша и народа. Једину корист извукао би непријатељ - завршио је В. Ковачевић.

- Нама на Козари добро је било познато каква зверства фашисти чине у Јасеновцу и ковали смо разне планове како да ослободимо заточенике - каже Обрад Стишовић, командант Козарачког НОП одреда. - Прикупљали смо податке о непријатељским снагама, изводили акције према Јасеновцу, у једној од њих, на Просари, успели смо да ослободимо тридесетак талаца које су усташе довеле да секу шуму. Довијали смо се како да нађемо чамце и да се њима пребацимо на другу обалу Саве. Да бисмо се приближили Јасеновцу, 22. априла 1942. напали смо Дубицу. Али, сви наши планови морали су да падну у воду. Ми једноставно нисмо могли са успехом да у првим ратним годинама изведемо тако велику и сложену ратну операцију. То би била унапред изгубљена битка. Био би то наш велики пораз, ударац од кога бисмо се тешко опоравили.

Ослобођење је стигло тек у завршним борбама за ослобођење Југославије. Јединице 25. ударне бригаде 28. дивизије Друге југословенске армије заузеле су 23. априла 1945. концентрациони логор Стара Градишка, а јединице 4. српске бригаде 21. дивизије Прве југословенске армије 2. маја 1945. концентрациони логор Јасеновац.

(Наставиће се)