ПОБЕЋИ из јасеновачке фабрике смрти била је храброст, а сам покушај се кажњавао најгрознијим уморством. Ипак, појединци и мање групе успевали су понекад у томе.

У првој половини 1943. обављани су обимни пољопривредни радови на ораницама села Млаке, Градине, Драксенића, све до Босанске Дубице. Тада је било успешних појединачних бекстава као и једне групе од 16 логораша. Забележено је и лукаво бекство тројице из самог логора, који су имали добар увид у рад усташког заповедништва.

Са пољопривредних радова побегле су и три жене, од којих су две биле са тог подручја. Две из те групе нису успеле да побегну, и доживеле су најстрашније муке. Усташе су у знак одмазде убиле пет жена у пољу на раду, и тамо их оставиле.

Неки од њих су у својим сећањима описали и своје бекство из логора или су то описали други преживели логораши.

Адо Кабиљо је записао: „... Из логора сам побјегао у јесен 1944. године. Био сам на раду у Јабланцу и једног дана смо нас тројица заточеника превозили усташе у Орахово. На повратку, по искрцавању усташа, са нама је остао само један којег смо бацили у Саву. Ми смо се преко Саве пребацили на планину Просару, у Босну и за два сата били код партизана на Козари...“

САВЕТ ДОКТОРА ПЕРИЋА БЕЖИТЕ, макар ја био један од стотине које ће стрељати након вашег бекства. Видите да одавде нико жив неће изаћи! - рекао је др Леон Перић, педијатар из Сарајева. Побегли су Саламон Катан, Мориц Роман, Вајлер Лев, Стјепан Секулић Јуцко, Емерик Блум и још неки.

У својим сећањима Лјубан Марјановић каже: „... Концем октобра 1942. године побјегао сам из логора заједно са Балабан Душаном и Гојком. У ноћи, у 19 сати владало је велико невреме - велика киша, и ми смо се провукли између две страже и одвезали чамац под самим бункером на Сави. Чамцом смо прешли низводно на другу обалу у Босну...“

А како је побегао Стјепан Секулић Јуцко? Усташки суд у Славонском Броду осудио га је на три године логора у Јасеновцу 7.3.1942. године. У логору се нашао у групи која није била одређена за ликвидацију, јер се тада очекивала Међународна комисија Црвеног крста, и требало је да они виде да у логору има живих логораша, да се не убија.

Чим је чуо да они који су осуђени на три године одмах буду ликвидирани, Секулић је почео да размишља како побећи. Одлучио је да то учини 10.4.1942. на годишњицу проглашења Независне Државе Хрватске, коју су усташе у Јасеновцу на велико славиле. Време је било веома кишовито, а усташе пијане. За бег је искористио једну даску коју је пребацио преко бодљикаве жице, те се тако нашао изван логора. Некако се довукао близу железничке станице Јасеновац, укрцао се у вагон са угљем у правцу Новске и у близини Славонског Брода искочио... (Погинуо је у партизанима 13.3.1944, а за народног хероја Југославије је проглашен 7.8.1945).

Сведочанство Симе Видовића: „... Мој добар друг Милош Баревић возио је дрва изван логора за логорску пекару под пратњом једног усташе. Ја, Милош Баревић и Вујо Воркапић ишли смо по дрва 19.3.1943. године. Убили смо усташу пратиоца код Струга и побегли са пушком и 9 метака. Сутрадан нашли смо партизане у селу Горње Кричке и то је за нас био спас...“

А Славко Карас је записао: „... Радио сам јуна 1942. године у Градини као столар. Мерио греде за мостове и ту сам испланирао да свог стражара усташу убијем. То сам учинио и са пушком побегао у Босну и прикључио се партизанима...“

Мара Чакарић Адамовић у свом сведочанству је записала: „... У Млаци смо након доласка стрпани у напуштене куће. Ујутро је дошао један усташа и рекао да се сви окупимо, да ће бити одржан некакав говор. То ми је било сумњиво и ја сам се са другарицом Аном Јузбашић Мразовац удаљила кроз воћњак у намери да побегнемо. Препузале смо ливаду до једне шуме, али су у шуми логораши секли дрва, а усташе су их обезбеђивале. Завукле смо се у један густи жбун. Око 18 часова усташе су одвеле логораше, а ми смо кренуле кроз шуму до реке Саве. Ту је била кућица, и једна жена нас је превезла чамцем на другу - босанску страну...

О бекству сарајевског Јеврејина Менте Ескиназија, испричао је Леон Коен: „... Првих дана заточења он је успео неопажено да се провуче испод густо постављених бодљикавих жица и докопа слободе, а да усташе уопште нису приметиле његов нестанак...“

На сличне начине су успели побећи Михајло Бабић, Мирко Унтребергер, Живковић Влајко, Лукић Нико, Баруджија Душан, Јанков Лазар, Богдан Јовановић и врло мали број других, који нису оставили своја сведочанства. Мора се констатовати да је био веома мали број срећника, који су побегли из логора Јасеновац.

* Са целе територије усташке НДХ на стотине разних транспорта стизало је у логоре Јадовно, Јасеновац, Градишка, Ђаково и др.

Током 1942. године транспорти су у Концентрациони логор Јасеновац долазили железницом, камионима, запрежним колима, чак и пешице. Најчешће их нису ни уводили у логор, већ право на неко од стратишта: Градину, Уштице или кречане код Босанске Дубице. Бројке су стравичне: 8.000 Срба из Славоније, 7.000 са Козаре, преко 6.000 из Срема... Те године Јевреји су масовно убијани већ у транспортима, а побијени су и сви у Јасеновцу, од 20.000 до 30.000 па и више, колико их је (према тадашњој процени) живело на територији НДХ.

Интензитет масовних транспорта је у 1943. години опао, да би у другој половини 1944. и до априла 1945. опет био појачан. Тада су транспорти стизали из затвора и логора које су усташе морале напуштати пред јединицама НОВЈ, као на пример, из Сремске Митровице и Старе Градишке. Отуда су стигле групе од 50, 99, 250, 600, из Загреба 250 и 300, из села Живаје, Црквеног Бока и Дреновог Бока око 3.000 људи, жена и деце, које су усташе ускоро побиле у Јабланцу, а више таквих транспорта - колона, побили су у Ускоцима. Један велики транспорт од 15.000 радника и сељака, усташе су сместиле у „Главном складишту“ и на ливадама око њега, а затим их постепено ликвидирале на Гранику и Градини.

(Наставиће се)