БИЛО је и појединачног и организованог отпора логораша. У Јасеновцу и Старој Градишки у мушком и женском логору, за све време постојања логора, на одређени начин организовано се деловало. Стваране су и економске заједнице које су ублажавале тешке услове живота, пошто је било доста логораша који нису добијали пакете.

Национални састав људи и жена био је разнолик, па многи нису ни схватали зашто су у логору. Увек су се надали да ће као невини ускоро бити пуштени.

Ипак, позната су два организована отпора логораша у Концентрационом логору Јасеновац: први у 10 часова и 15 минута 22. априла 1945. у делу логора званом „Циглана“, и други, нешто касније, око 20 часова истог дана у Кожари усред Јасеновца. Логораши Јасеновца су осетили да им прети сигурна смрт, па су одлучили да провале из зграде у којој су били затворени и голоруки поведу борбу на живот и смрт. Под вођством Анте Бакотића, Чедомила Хубера, Драгутина Шкргатића, Павла Кулаша, Јове Живковића, Миле Ристића и још неколицине, њих око 600 је из зида и врата истргло по неки предмет и на звиждук Милутина Мирића, уз поклич „Другови, напред“, кренули су на јуриш.

Око 470 логораша од 1.075 колико их је тада укупно било, није учествовало у побуни-устанку, јер су већ били клонули духом, многи су већ били болесни, стари и немоћни, да се голоруки ухвате у коштац с наоружаним усташама. Они које храброст није напустила, иако физички слаби и изнурени, у жељи за слободом и животом прикупили су и последњи атом снаге и напали усташке стражаре. Неколицину су задавили шакама и одузели им оружје. Остали логораши су железним предметима, циглама и летвама насрнули на остале усташе у трку према 150 метара удаљеним источним логорским вратима.

ПАРТИЗАНИ СВЕ БЛИЖЕ ОДЈЕЦИ народноослободилачке борбе допирали су и у логоре, што се сазнавало на разне начине: порукама у пакетима, из поступака и изјава усташа и њихове штампе, у коју су замотавани артикли из пакета, из изјава новодошлих логораша, из скривеног радио-апарата у Старој Градишки, из порука Одбора за логоре у Загребу, као и са околног терена.

Међутим, тај пут су усташе држале под унакрсном ватром митраљеза, па су покосили велики број заточеника. Ипак, били су изненађени, нису очекивали напад голоруких и измучених логораша и у паници заборавили су да затворе логорска врата. Логораш Миле Ристић ударио је ножем усташког митраљесца, одузео му оружје, а затим отворио ватру по усташама. Тако је штитио одступање својих другова. Кроз врата је у тој борби протрчало стотинак логораша, од којих је преживело 117, док је на том путу и око логора, као и у реци Сави, нашло смрт њих 488. Око 470 оних који су остали у логорском кругу усташе су побиле, изузев неколицине који су се сакрили у бунар и ту пет дана чекали и дочекали припаднике Југословенске армије.

И 167 заточеника из јасеновачког логора Кожара само неколико часова касније, повели су борбу на живот и смрт. Предвођени Станком Гаћешом и Захидом Букуревићем, из логора је продрло њих око 150, али су их тек чекале тешкоће. Требало је проћи јасеновачким улицама и пробити се преко насипа, цесте и железничке пруге, које су обезбеђиване многим бункерима и из којих су митраљези сејали смрт. Иако се приличан број заточеника пробио иза логорског зида и нашао на слободи, убрзо су били опкољени и стављени под снажну ватру из које се спасило само 11 заточеника.

То је био својеврстан подвиг јасеновачких логораша. У очајничкој борби већина је изгубила живот, а само 128 је имало среће да остану живи. Тако је основна парола побуне „Нетко мора остати и генерацијама пренети поруку и истину о Јасеновцу, рату и злочинима“ била остварена.

И у логору Стара Градишка је током лета 1944. припремано самоослобођење као и у Јасеновцу. Везу између два логора одржавао је Јусуф Сабљаковић, члан Логорског партијског комитета. Договорио се са инж. Емериком Блумом да га премести на рад код себе, како би могао бродићем којим је превожена роба из једног логора у други ићи у Јасеновац. Сабљаковић је извршио тај задатак и веза је редовно функционисала, све до провале организације у Јасеновцу августа 1944. и јавног вешања групе 21. септембра 1944. Драго Поцем је у усташкој примопредајној станици, коју је поправљао, сазнао да из Јасеновца у Стару Градишку стиже усташки агент Цивидини ради проширења истраге над Блумом и Сабљаковићем, који су обавештени да беже. Приликом бекства бродићем Сабљаковић је убијен, док се Блум спасио.

И Ивица Сабљак, организациони секретар Логорског комитета у Старој Градишки, покушао је више пута да преко везе са Босанском Градишком добије одговор да ли се може рачунати на помоћ партизанских јединица. Међутим, одговора није било, па је одређен дан и сат почетка акције самоослобођења. Али, тог јутра је у логор дошло око 200 усташа у пуној ратној опреми, око 12 сати још 500. Илегални комитет је у први мах помислио да је акција издана, па је одмах одржао састанак и одлучио да се, ипак, не одустаје од плана. Према команди домобранског И зборног подручја из Бањалуке 18. септембра 1944, било је јасно да су усташе дошле ради борбе против НОВ.

У логору Стара Градишка крајем 1943. се распламсала нада логораша за ослобођење. У ноћи између 31. децембра 1943. и 1. јануара 1944. Посавски НОП одред извршио је фингирани напад на Стару Градишку у оквиру акције славонских јединица да се спречи продор непријатељских снага, које су ишле у помоћ опседнутој Бањалуци. Иако је у логору постојала илегална организација спремна да изнутра изврши продор, уколико би имала прихват и помоћ споља, ништа се није догодило. За напад су сазнали кад се зачула пуцњава близу логора, и кад су усташе пред настамбе поставиле митраљезе.

(Наставиће се)