САСЛУШАНјЕ Анте Врбана, команданта концентрационог логора "Јасеновац - Стара Градишка", најбоље сведочи о усташким зверствима:

"... Питање: - У којем масовном убијању сте још учествовали?

Одговор: - Учествовао сам у масовном убијању у Старој Градишки не знам точно којег мјесеца, у зими, у сијечњу или спочетком вељаче 1942. године. Побијено је 150, а можда и више Циганки и Цигана.

П: - Како сте вршили убијање Цигана?

О: - У лежећем ставу. Одводили су их убијали жељезним полугама-шипкама. Било је много присутних, а међу њима Лубурић и Бркљачић.

П: - Је ли то поп Бркљачић који је био тамо?

О: - Он није био свршени поп. Мислим да је био студент богоштовања.

П: - Што сте Ви били у логору Стара Градишка?

О: - Постао сам члан управе и члан комисије за примање и отпремање у логор.

П: - У чему се састојала Ваша дужност?

О: - Моја дужност састојала се, прво, у томе да примам у логор и одређујем способне за рад на разне економије, а неспособне за рад у Јасеновац на ликвидацију.

П: - Дакле, чим сте Ви некога прогласили неспособним за рад, он је тиме био осуђен на смрт?

О: - Јест.

П: - Јесте ли били свијесни да тиме што проглашавате некога неспособним за рад тиме га шаљете у смрт?

О: - Јесам, био сам свијестан да сваки такав иде у смрт.

П: - Јесте ли у исто вријеме отпремали људе на рад у Нјемачку?

О: - Јест.

П: - Колико?

О: - По мојем схваћању око 10.000.

П: - Је ли ту било и жена?

О: - Било је и жена и дјеце, најприје су одлазиле читаве фамилије.

П: - У Нјемачку?

О: - Јест. Послије се слало само способне мушкарце и жене.

П: - Што је било ако су те жене имале ђецу?

О: - Одузимала су се дјеца.

П: - Што сте радили с том ђецом?

О: - Та дјеца су одређивана за домове у Сиску, Загребу, Јаски и Феричанцима, а слабу ђецу ја сам отровао.

П: - Како сте их отровали?

О: - Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра, онде сам бацио плин.

П: - Какав?

О: - Циклон.

П: Колико је могло бити те дјеце?

О: - дјеце је отровано само 63.

П: - Како су велика, како су стара та дјеца?

О: - Било их је од 2-10 година, а можда и 12 година..."

Усташа Анте Врбан је 1947. заробљен са крижарима на Папуку и осуђен на смрт вешањем - казна је извршена.

УСТАШЕ су на све начине покушавале да сакрију од света истину о "Јасеновцу". Тако се последњег јануарског дана 1942. чуло да ће "међународна комисија" обићи логор да би утврдила како се у њему живи, ради и поступа.

МЕТОДЕ ЛјУБЕ МИЛОША ЈЕДНОМ је на насип дојурило пет усташких официра на челу са Лјубом Милошем. Викали су: "Брже, брже", и немилице ударали заточенике плетеном жицом и тољагама. Лјубо Милош је у новембру наредио неком Вуковарчанину, коме се поклизнула нога и није му посао ишао онолико брзо како је то Милош очекивао, да десет минута лежи на леђима у води. После су га заточеници онесвешћена извукли, а усташе дотукле.

Лјубо Милош, заповедник свих сабирних логора и усташки натпоручник, сазвао је три дана пре доласка Комисије све заточенике у круг логора. То се звало "наступ". Казао је:

"Долази комисија која ће разгледати наш логор. У ова три дана има све да се уреди, да се изгради трпезарија, кухиња, болница, да логор буде чист, да све буде на свом мјесту. До доласка комисије сваки чаркар има право да убије сваког заточеника за кога мисли да не ради довољно брзо, или да не ради како треба!"

Тада је у логору било око 1.500 заточеника, који су радили даноноћно.

Усташе су биле тотално пијане. Лјубо Милош и неки Модрић јахали су на коњима, обилазили радове и ко им се није свиђао, на месту би га убијали. Тако је Модрић, усташки заставник и надзорник ланчаре у логору, без икаквог разлога пуцао у једног заточеника и ранио га у ногу. Логораши су покушали да рањеног друга криомице донесу до амбуланте, али када су били на крају тунела где се утовара цреп, наишао је Лјубо Милош и пред свима заклао рањеног логораша. Одмах после тога, Милош је без икаквог разлога тукао штапом три Србина и потом их заклао.

Три дана пре доласка Комисије логораши су добијали храну какву никад до тада ни после нису имали: ујутро, у подне и увече имали су граха и пуре са свињетином, густо куваних и са више меса него прилога, а могао се узимати и додатак два до три пута. Пре тога храна је била очајна. На сто литара воде, која је узимана из локве у којој су се сви купали, стављали би један килограм кукурузног брашна, и то је био доручак. За ручак, уместо кукурузног брашна, стављано је 1 до 2 килограма граха. Тако и за вечеру. Хлеб уопште нису добијали око четири месеца.

Последица овакве исхране била је општа болест - пролив, а људи су до те мере ослабили да ни оно мало зрно граха, што би кога запало, нису могли варити. Глад је била толика да су поједини заточеници из измета купили и јели зрна граха.

У та три дана израђене су бараке за трпезарију, за кухињу, за болницу. Стигла је готова грађа за бараке, које је само требало склопити.

Радило се даноноћно, усташама се журило да доведу међународну комисију и на тај начин покушају спречити истину која је продрла у јавност да је реч о логору смрти, хтели су да сакрију страшну истину.

Логор је првих дана фебруара 1942. преуређен тако да заиста није личио на себе. Логораши су добили траке око руке са бројевима. "Срби плаве, Јевреји жуте" - каже Стево Симић, земљорадник из Пепељиња код Петриње. "Усташе су нам најстроже наредиле да на питања чланова комисије можемо да одговарамо само речима: 'Ја сам број 235' (то је био мој број). А уколико би комисија даље припитивала, морало се рећи: 'За све податке изволите се обратити у главну канцеларију'".

Шта су видели чланови комисије, у којој су се налазили представници Немаца, Италијана, Мађара, усташа, Црвеног крста и два католичка свештеника, и какве су њихове констатације, засад се још не зна. Само се зна да су усташе у тој 1942. години побиле највише невиног народа.

(Наставиће се)