ЈУЗ помоћ министра унутрашњих послова Андрије Артуковића и министра правосуђа и богоштовља Мирка Пука, поглавник Павелић је почео остваривање усташког програма, сачињеног још у емиграцији. Усташке власти одмах именују преке и покретне судове широм НДХ - у Загребу, Карловцу, Госпићу, Вараждину, Тузли, Бањалуци, Осијеку... Судови раде по хитном поступку и углавном доносе смртне пресуде, које се у року од три сата извршавају. Међутим, најчешће су убијали без икаквог судског поступка, не бирајући пол ни узраст жртава. Нови поредак кројили су на основу законских одредаба о расној припадности и Закона о заштити аријевске крви и части хрватског народа, који се у суштини нису разликовали од расистичких закона Немачког рајха.

Реализовање програма стварања „чисте хрватске државе“ и „чисте хрватске нације“ усташе су почеле свирепим терором. На њиховом путу ка стварању „чистог хрватског животног простора“ и националног „унутрашњег пречишћавања“ нашли су се најпре Срби, које је требало уклонити истребљењем, исељењем и превођењем у католичку веру, Јевреји и Цигани.

Убиства Срба на територији НДХ почела су већ средином априла 1941, али тек после напада Немачке на СССР убрзано се ствара јединствена листа геноцидних закона, који су у суштини и антисрпски, јер су све Србе сматрали руским савезницима. Разним владиним налозима, одлукама, одредбама, наредбама и упутствима нацифашистичка метода чистог терора и расног геноцида је озакоњена.

У складу с тим Равнатељство за јавни ред и сигурност даје 23. јула 1941. налог усташким жупама да у року од 15 дана попишу све Србе и друге - православне вере. У налогу се посебно наглашава да се симпатизери народноослободилачког покрета „придрже у притвору“, а Срби и Јевреји одмах упуте у Концентрациони логор у Госпићу, нарочито они образованији и угледнији и финансијски имућнији. Тиме је почело извођење невиних људи пред преки суд, а пресуда је, углавном, била смртна казна или упућивање група од 20 до 30 људи у логоре смрти.

РЕКЕ ПУНЕ ЛЕШЕВА КРВАВЕ оргије, засноване на расној мржњи, верској и националној нетрпељивости и разбојништву из користољубља, натопљене су невином крвљу људи оба пола и свих узраста, од стараца до деце у колевци, чак и деце у утроби мајки. Да се не би мучили закопавањем, усташе су гомиле лешева бацали у дубоке крашке јаме (због чега су добили назив „јамари“), или у реке, којима је у то страшно време пливало много лешева.

Било је прописано и да боравак у логору не може бити краћи од три месеца нити дужи од три године. Одлуку о упућивању и времену боравка доносило је (по том пропису) Усташко редарство Усташке надзорне службе, а касније Равнатељство за јавни ред и сигурност. После одлуке је следило и објашњење како поступати с логорашима. Свим тим разним одлукама, одредбама, окружницама, упутствима и објашњењима Павелић је имитирао Фирера и Дучеа.

У окружници Равнатељства за јавни ред и сигурност дате су и смернице за поступак са становништвом у зонама дејства партизана. Ево шта у њој пише:

Свака мјера, потребна за осигурање чета и сврсисходна за смиривање, оправдана је.

Нитко се ради пооштреног поступка не смије позивати на одговорност.

Тко год судјелује или је судјеловао у борби против Независне Државе Хрватске има се објесити или стријељати. У то се убрајају и странци као и они који се на бојишту затекну, а оне за које се сумња да су у борби судјеловали треба ухапсити. Вође употријебити за замјену заробљеника, остале сумњиве задржати као таоце и стријељати их кад настане потреба одмазде.

Све остале за борбу способне мушкарце, старије од 15 година, који потјечу из партизански задојених подручја, има се под стражом отпремити у посебне сабирне логоре.

Тешко приступачна насеља и друга мјеста (шпиље, логори, бараке итд.), која су установљена као партизанска упоришта или би као таква могла послужити, имају се уништити. Исто тако поступити с насељима из којих се пуцало.“

Ова и слична упутства најбоље сведоче о усташком озакоњењу геноцида и поступању са становништвом (посебно српским). Усташе партизанима нису признавале статус ратних заробљеника, као ни Немци. Напротив, како је рат одмицао, мере одмазде против партизана и њихових породица су се пооштравале. Уз помоћ немачких трупа и полиције на територији НДХ одмах су почели прогони, хапшења и појединачна и масовна убијања. Привилеговани су били само фолксдојчери (Немци рођени у Југославији), који су у већини служили окупатору и били под немачком заштитом.

Одмах после проглашења НДХ, усташка квислиншка власт почела је геноцидну пропаганду против Срба. За идеолошко-политичку основу су служиле речи поглавника Павелића да ће проговорити „усташки бодеж и самокрес“ као средства за стварање „чистог хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“.

Злочиначки програм над Србима отпочео је под окриљем немачког и италијанског окупатора. Србима је наређено да око руке носе црвену траку са натписом „СРБИН - СЕРБЕ“, или плаву траку са словом „П“ („православни“). Усташки равнатељ полиције у Загребу издао је 9. маја 1941. две одредбе против „непоћудних елемената Срба“.

Према првој, Срби становници одређених делова Загреба имали су се у року од осам дана преселити у друге делове града. За неизвршење те одредбе следило је присилно евакуисање на сопствени трошак и кажњавање према постојећим усташким прописима.

Према другој, Србима настањеним у Загребу одређен је посебан полицијски час; из града су могли да излазе и улазе само у изузетним случајевима и то уз претходно одобрење месне редарствене власти..



(Наставиће се)