ДУГА рука Озниних убица стигла је и генерала Милана Недића. Нјега је прогутао затвор Озне у Београду. По званичној верзији, скочио је кроз отворен прозор са трећег спрата тог затвора - подсећа историчар Бојан Димитријевић.

Током друге половине 1945. године, савезници су ђенерала Недића изручили тајној служби Југославије. Мистерија око смрти Милана Недића, председника српске владе током Другог светског рата, траје и данас. Нема докумената како је човек звани „српска мајка“ страдао.

Директни потомак, Александар Недић, сумња да је негов предак убијен:

- Деда Милан је ликвидиран у згради Озне у Змај Јовиној број 21, почетком 1946. године. По званичној верзији од 5. фебруара 1946, Милан Недић је скочио са балкона, мада га та зграда уопште није имала. Како то да је старац од скоро 70 година, са 120 килограма, био толико снажан да се отргне младом стражару, скочи преко радијатора, пробије стакло прозора, падне на асфалт и погине.

Комунисти су Недића осудили као колаборационисту, јер је под утицајем свог брата од тетке Димитрија Лјотића прихватио капитулацију земље. Лично је тврдио да је тиме спасавао српски народ. Крајем 1944. године Недић је са члановима Владе пребегао у Аустрију. Ухапшен је у Кицбилу и пребачен у београдску Главњачу. Одатле је доведен на саслушање у зграду Озне. Анђелија Недић Вукић, генералова кћерка, сећала се тих последњих дана живота свог оца:

- Отишла сам у дирекцију Озне, у зграду Тањуга, да тражим да видим оца. Партизанка ми је рекла да му донесем постељину и цигарете, јер је отац много пушио. Стражар ми је после рекао да отац благодари и да је питао која кћерка му је донела пакет. После неколико дана пекар је мајци рекао да је отац настрадао. Ми као породица никада нисмо добили службену информацију Озне и државе о смрти нашег оца Милана Недића. Нити смо му гроб нашли.

Предраг Сарић, пензионисани пуковник Озне, причао је свејевремено како су се 21. децембра 1945. комунисти докопали живог Недића, па је било планирано да му се суди заједно са Дражом Михаиловићем, али је он све покварио извршивши самоубиство. Потврдио је и место тог догађаја, Змај Јовина 21, време 2. јануар 1946. године, око 13 часова.

- У трену, ђенерал Недић изненада је скочио са столице, у неколико корака претрчао собу и, закорачивши десном ногом, ослонио се на радијатор, а затим бацио кроз прозор. Био је то трећи спрат. Нико од нас присутних није стигао да реагује, били смо затечени и изненађени - тврдио је Предраг Сарић.

ЧИШЋЕНјЕ У НЕМАЧКОЈ ТАЈНА полиција је за шест деценија ликвидирала укупно 128 емиграната и јавних личности. Највише убистава у емиграцији било је у Немачкој - 28, у Француској и Италији - по седам. У Белгији је извршено шест убистава, а по два у САД, Аргентини, Аустрији и Шведској. Најмање атентата СДБ је извршила у Великој Британији, Канади, Шпанији, Јужној Африци, Аустралији и Швајцарској - по једно. У Србији је убијено десет јавних личности.

Дијаспором је, међутим, кружила прича да је Милан Недић убијен зато што је много знао о појединим највишим функционерима нове комунистичке власти. Зна се да је сахрањен на тајном месту у Београду.

Бивши капетан Озне Миодраг Младеновић је на самрти открио дуго чувану тајну када је рекао да је „лично одвезао тело непознатог, дебелог човека, који је одговарао Милану Недићу“:

- Добио сам наређење да одмах дођем у Централу полиције, у Змај Јовину улицу... Рекоше да је човек испао кроз прозор, па да преузмемо леш из дворишта и возимо га на Централно гробље. Заповедише и да се јавимо гробару, а онда вратимо и известимо да ли је наређење извршено. Скренули су нам пажњу да никоме ништа не говоримо...

Новинари су на Централном гробљу пронашла парцелу за коју је Миодраг Младеновић тврдио да је Недићева, али тамо нема ничега. Званично, из ЈКП „Погребне услуге“ у Београду, где се уредно воде књиге свих сахрањених људи, кажу како ђенерала Милана Недића немају у евиденцији.

Унука Радмила Павковић, која је рођена 1928. године као прво и једино дете Десанке Недић и њеног мужа Милорада Петровића, београдског архитекте, каже да после смрти Милана Недића, чланови ђенералове породице нису имали проблема са новим властима. Нико их није узнемиравао, нико их није прозивао. Прави пријатељи су остали, неки су се, истина, и дистанцирали.

- Моја мајка је убрзо умрла, а њена сестра Бранка Недић се одселила у Аустралију. Сем пожутелих фотографија и препуне гробнице на Новом гробљу немам више никог - тужна је Радмила Павковић.

И поред тога, породица Недић је истрајна у захтевима да се њихов деда ђенерал Милан Недић политички и судски рехабилитује, као и да једна од улица у српској престоници добије име Милана Недића. Унук Александар Недић признаје да се и после шест и по деценија спекулише са местом где је Милан Недић сахрањен. Он потенцира чињеницу да нико од чланова фамилије Недић није имао прилику да види леш, већ су само штуро обавештени о суициду, док су детаље о дединој смрти у Озни сазнавали из новина.

- Уверен сам да није истина да је он тајно покопан негде на Централном гробљу, већ претпостављам да су комунисти његов леш однели у породичну гробницу на Новом гробљу, где су му сахрањени син Душан, снаха и унук. У писаној форми, од кабинета бившег премијера Мирка Цветковића тражио сам информацију где је гроб Милана Недића. Одговорили су да се обратим Министарству правде, одакле су ме упутили на Министарство унутрашњих послова. Сада чекам одговор од новог премијера, који је, иначе, скинуо слику Милана Недића са зида, тамо где су се налазили портрети свих председника српских влада, од 1804. године до данас - прича Александар Недић.


(Наставиће се)