СПИСАК злодела квислиншких јединица веома је дугачак, али оно што је 28. јула 1944. године учинила „Скендербег“ дивизија, по суровости превазилази све. У малом селу Велика, недалеко од Чакора, за само два сата и 15 минута побијено је, заклано и спаљено 428 деце, девојака, жена, старица и стараца. Разуларена руља у есесовским униформама, уз асистенцију балиста и вулнетара из Плава и Гусиња, извршила је стравични покољ.

Било је сунчано, ведро јулско јутро, када је у ово дивно планинско село из правца Мурина, дотутњала моторизована колона остатка 14. пука седме СС дивизије „Принц Еуген“ и 21. брдске СС дивизије „Скендербег“. Дан раније су у село послали гласника Сахит Ходжу (обавештајног официра), сина Мустафе Шахмановића, који је обавестио Величане, ако се неко сутрадан не нађе у свом дому, да ће му кућа бити спаљена. А онима који остану гарантује се да им се ништа неће догодити, већ би требало да спреме храну за војску и да помогну при ношењу материјала за оправку порушених мостова према Чакору...

Ипак, знајући ко долази, одрасли мушкарци и дечаци, склонили су се у збегове. Злочинце су дочекала деца, старци и женска чељад. Село је опкољено са свих страна и онда се уз звекет оружја, зачуло штектање машинки, пуцњава из пиштоља и пушака, запраштале су и бомбе.

Велика је била у диму и пламену. На све стране чуо се плач, лелек и кукњава жена, стравична вриска деце. Пред сваком кућом било је по неколико есесоваца. Палили су куће, амбаре, штале и сено. Убијали све што се креће. Ножевима су комадали људска тела. Неке су живе бацали у ватру, а неке живе драли, гравидним женама парали су утробу и извлачили још нерођену децу. Девојке су силовали, а дечацима ломили удове.

Шеснаестогодишњу Савету Мијовић су покушали да силују. А она се ухватила за млади храст, вичући: „Убијте, али ми не дирајте дјевојачку част! То што мислите, можете учинити само на мени мртвој“! Тукли су је, кундачили, чупали косе, ломили руке. Али као да је имала сто живота, она се није дала одвојити од храста, уз који је издахнула...

У кући Томице Гојковића било је шћућурено петнаесторо деце, пет жена и један старац. Надали су се да ће их зла судбина мимоићи. Али звери у људском облику избацише их из куће, сврсташе по висини и машинкама распалише по њима. На плотовима је остало да виси неколико њих. Покушали су да беже и ту су их стигли джелати...

Ипак, преживело је њих троје. Једно дете је мајка покрила својим мртвим телом. Друго се спасло испод леша своје баке. Треће неким чудом, упаде у пусту и разваљену колибицу и ту остаде...

На папратишту у кући Живаљевића завршило је слично једанаесторо деце и седам жена и девојака...

Милеву и Новку Стешевић бацили су живе у запаљену кућу. И Миливоја Стешевића такође. И Анђу Гојковић и много других Анђа и Милева из попаљеног села. Дете Душана Симовића, од девет месеци, ножем су убили и обесили о шљивову грану испред куће. Двогодишњу Косу су увис бацали и на ножеве дочекивали, па је онда у ватру бацили...

МАЛИ ТОМА НА МУКАМА СВАКО место и сваки камен у Велици, свака груда земље и многе изгореле куће сведоче о жртвама. Место звано Вукадинов поток имало је лепи шљивик, у ком се играо осмогодишњи Томислав Вучетић. Када је угледао војнике, из дечје радозналости, потрчао им је у сусрет. Звери су малог Тома обесили о стабло шљиве. Дете је позвало у помоћ мајку. Али есесовци су је убили из пиштоља кад је потрчала да спасе сина. Један од војника је извадио нож и почео му драти кожу са лица. Други га је докрајчио, пуцајући му у главу.

У кући Алексе Гојковића убили су осам, у кући Пунише Вучетића двадесет особа. Двоје деце су бацили у ватру. Спалили су и жену, две кћери и сина Вучетића. Нјеговом брату - жену и три кћерке. Саву Томовића - жену, сина и две кћери. Ђолу Раденовићу - жену, снаху и двоје деце. Миловану Вучетићу - жену и два сина. Старијем Тому, одраше кожу са лица, а десну руку изломише и тако га оставише да умре у највећим мукама.

Миличку Књежевићу убили су седам чланова породице. Жену пред порођајем распорили су ножевима...

Живи су горели и у кући Мирка Пауновића. Нјих шеснаесторо је изгорело.

Када су дошла три војника пред кућу Душана Симовића, по старом обичају дочекали су их са хлебом и сољу на послужавнику, који је изнела стара Јела. Тај обичај је увек поштован. Баш у том часу је истрчала Јелина снаха Милица, носећи у наручју двогодишњег сина Милорада. За који дан је требало на свет да донесе новорођенче. Војници су је дочекали кундацима, отели јој малецког сина из руку, а један је оборену Милицу ножем пробуразио и из утробе извадио мушко дете. Првим плачем уста му се напунише крвљу, којом се угушило.

Стравични призор посматрала је Миличина свекрва и њено четворо деце. Малог Мату војници хватају и одсецају му ноге до колена, расецају тетиве да би га лакше окачили о стабло шљиве главом наопако. Држали су га тако док нису све остале поубијали, а на крају су и њега докрајчили.

Једна од многих група скендербеговаца прилазила је кући Радована Живаљевића, са бајонетима на пушкама. Један од њих је викнуо: „Амо, амо! Ево комунистичких кућа“! Из куће су истерали 16 чељади. Наредили су им да се скину наги. Кундачили су старије жене, које су се опирале. Међу њима је била и девојка Пољка. Један од војника јој рече да је њена златна огрлица - његова. Пољка кида ланчић и баца га искиданог у траву и храбро балисту пљуну у лице! Шчепала су је тројица као дивље звери и почели је злостављати, вукући је у кућу. Храбра девојка је успела да скочи кроз прозор, бежећи према њивама. Није успела. Покосила су је пушчана танад.

(Наставиће се)