СРБИЈА је, према статистици, на самом дну у Европи по броју кадаверичних трансплантација. Док се у већини европских земаља обави од 50 до чак 100 пресађивања органа пацијената у стању мождане смрти, у нашој земљи ове трансплантације могу се избројати на прсте једне руке.

На једном хрватском сајту недавно се појавила вест да се у Србији годишње догоди више од 1.200 можданих смрти, што би омогућило бар 400 трансплантација. Тако би, по хрватској рачуници, толико Срба више остало у животу.

Срби на завештање органа не пристају лако.

У Србији у сваком тренутку на трансплантацију бубрега чека између 400 и 500 бубрежних болесника. Нјих само десетак добије нови бубрег и нову шансу. Другима живот виси о концу!

Скепса и страх основни су разлози за изостајање масовнијег одзива донора. Србија има пет врхунских здравствених центара са најсавременијом опремом. Имамо и врхунске експерте који могу да обаве трансплантацију, али је највећи проблем што нема давалаца и мреже која би их окупила. Органа нема!

Са тим проблемом суочава се читав свет, али се код нас од донаторства још зазире. Стручњаци из трансплантационих тимова упозоравају да без омасовљавања донаторства у програму лечења органима не можемо направити велики корак.

ПРВО СРЦЕ ТРАНСПЛАНТАЦИЈА бубрега се у Србији ради од 1975, а јетре и срца од 1995. године. Прву успешну трансплантацију срца у Београду је урадио др Сава Петковић 1975. године. У Србији су прво срце и јетра пресађени 1995. године.

Пресађивање органа омогућило је победу над најтежим обољењима и спасавање живота, али управо су трансплантације она област медицине која не би постојала без солидарности међу људима. Код нас је, нажалост, за већину људи разговор о смрти табу тема, па отуд и завештање органа нема традицију.

- Свако се може наћи у ситуацији да му затреба бубрег, срце, јетра. Нажалост, у таквој ситуацији почиње проблем - где наћи орган од којег зависи живот. Тада се позивају чланови ближе и даље породице, на донора се чека с неизвесношћу, уписује се на листе... Све би то било лакше да је у Србији више оних који су добровољно завештали органе. Треба се, зато, издићи изнад емоција и отворити могућност да у датом моменту, који нико од нас не жели, помогнемо другоме.

Процедура за завештање органа у Србији је једноставна: према законској регулатив, сви пунолетни грађани који немају малигну болест, ХИВ, дијабетес, као и они који нису психијатријски болесници, могу добровољно да завештају органе.

Сваки давалац може да донира између 24 и 27 органа и ткива: бубреге, срце, плућа, кости, тетиве, рожњачу, јетру, панкреас, кожу...

- Органи добровољних завешталаца могу спасити живот најмање четворици болесника чији су органи неповратно изгубили функцију - каже пуковник професор Ранко Раичевић из ВМА.

Грађани који се за живота одлуче да завештају своје органе, добијају донаторску картицу и налазе се у регистру Националног центра за донацију органа. Донори могу бити и лица после чије смрти најближа родбина даје пристанак да се њеном сроднику узму органи (уколико није био против тога за живота).

ВМА је прва 2002. године започела програм завештања органа и почела са издавањем донорских картица. До сада је 75.000 грађана завештало своје органе. Циљ је да се у бази скупи бар два милиона донора. То је реалан број за 40 до 50 операција јетре годишње, 15-20 трансплантација срца и до 350 трансплантација бубрега.

ЗАРАДИЛИ ХЕПАТИТИС АГЕНЦИЈА за биомедицину у Министарству здравља упозната је да људи из Србије одлазе у земље у којима постоји црно тржиште органа ради трансплантације, јер су се многи враћали са инфекцијама попут хепатитиса Ц. Нема, међутим, прецизних података колико је Срба у иностранству потражило (и добило) нови бубрег, јетру, срце, рожњачу...

- Код нас још кадаверичне трансплантације нису заживеле у пуној мери - каже професор Раичевић. - Недостатак органа је проблем у целом свету, а у Србији посебно.

Имамо само једну донаторску болницу. Словенија, на пример, има чак девет донаторских болница и изразито развијену свест о завештању органа.

Свих 75.000 донора своје органе у случају мождане смрти завештало је у Војномедицинској академији и у клиничким центрима у Новом Саду и Нишу. Али, да би се програм трансплантације, коју чека 2.000 људи, омасовио, бар када је реч о органима, нашој земљи је, према проценама стручњака, потребно око два милиона потенцијалних донора. До тог броја не долази се поделом донорских картица.

Европски модел био би једно од решења. То значи да се приликом узимања личне карте опредељујемо за донаторство. Има и сугестија да би Србија, попут многих других земаља у Европи, са завештања органа требало да пређе на тзв. претпостављени пристанак. То заправо подразумева да могући донори буду сви који се за живота нису изјаснили да су изричито против давања органа.

Процедура за донирање органа је једноставна: грађани који се одлуче да завештају свој бубрег, срце, јетру, рожњачу... могу да дођу у Центар за трансплантацију органа у ВМА (четврти спрат) или да се јаве на телефон (011) 3670-784.

Са сваким потенцијалним донором стручњак обави разговор. Ако се процени да је то добровољна, свесна одлука, попуњава се приступни образац. У центру је евидентиран списак свих добровољних давалаца. Осим у Београду, отворен је и Донаторски информативни центар у Новом Саду.

Донорске картице нису услов да би неко био донор органа. Свако може бити давалац органа ако је изразио такву жељу у разговору са својом породицом.

Донорска картица у случајевима када се органи узимају са тела преминулог значи само вољу коју је неко за живота исказао, а сагласност о узимању органа мора дати породица.

(Наставиће се)