У СРБИЈИ се 3.800 бубрежних болесника налази на дијализи, око 1.500 њих чека трансплантацију бубрега, а најмање још толико је оних којима би пресађена јетра, срце или неки други орган спасао живот. Лекари упозоравају да се сваке године њихов број повећава. И док већина земаља овакве пацијенте збрињава захваљујући кадаверичним даваоцима (пацијентима у стању мождане смрти) после добијања писмене сагласности породице, Србија је по овим интервенцијама последња у Европи.

За разлику од Шпанаца или Италијана, који сагласност о давању органа носе уз лична документа, Срби још имају сумњу и страх од донирања органа.

- У ВМА, од оснивања Трансплантационог центра 1996. године, обављено је 350 трансплантација бубрега - каже, за "Новости", пуковник професор др Ђоко Максић, нефролог. - Тај број далеко је испод стварних потреба наших пацијената. Листе чекања су непримерено дуге. То је разлог да један број пацијената помоћ потражи у иностранству, највећи број у Русији, а што се тиче дечјих трансплантација - у Италији. Све се ради у договору две земље поштујући строгу законску регулативу и ове трансплантације нису предмет медицинског туризма.

Од 2010. године, када је професор Максић постављен на дужност координатора за трансплантацују солидних органа у ВМА, урађене су 24 кадаверичне трансплантације бубрега и од 2005. године 26 трансплантација јетри.

- На нашој клиници раде се живе сродне и бесродне трансплантације бубрега, као и трансплантације бубрега и јетре од особа које су доживеле мождану смрт - каже професор Максић.

Усвајањем закона од 2009. године, ВМА је установила координаторе за трансплантацију солидних органа, који су задужени да координирају целокупан процес како кадаверичне трансплантације тако и живих сродних и несродних трансплантација. Овим сложеним процесом рада координира Управа за биомедицину. Идеја је да у наредном периоду буду део неког већег система попут Еуротранспланта.

- Све поступке спроводимо строго поштујући закон о трансплантацији органа и ткива - каже професор Максић. - Процес је транспарентан. Одговорно тврдим да је немогуће да се обави илегална операција било да је везана за сродну или несродну трансплантацију, било трансплантације са преминулих особа са можданом смрћу.

Грађанин Србије може добити орган од живог сродника или живе несродне особе, која је најчешће супружник. Ове породичне везе строго се проверавају увидом у документа о сродству, која издају надлежни републички органи, а и сваки пар за трансплантацију приказује се на Етичком одбору ВМА, који даје дефинитивну сагласност о подобности за ову сложену хируршку интервенцију.

- Живе сродне или несродне трансплантације се раде код пацијената код којих се обавља трансплантација бубрега (парни орган), а само изузетно, у хитним стањима, може се од живог сродника узети режањ јетре, уз велики хируршки ризик за даваоца и примаоца, и трансплантирати живом сроднику - тврди професор. - У свим другим случајевима када се ради о трансплантацији других органа (срце, плућа, панкреас), трансплантација се, по нашем закону, може урадити од преминуле особе код које је дијагностикована мождана смрт.

Болнички координатори засад су успостављени само у већим клиничким центрима (КЦ Србије, Ниш, Крагујевац, ВМА), али не и у регионалним, што је један од разлога малог броја кадаверичних трансплантација у нашој земљи.

НЕДОСТАТАК ДОНОРА У СРБИЈИ имамо мање од пет донора на милион становника - каже професор Максић.
- То је значајно мање од броја донора у земљама Еуротранспланта, где је 20-35 донора на милион становника. У Шпанији, која је на врху по броју кадаверичних трансплантација, на милион становника обави се 50 ових најсложенијих хируршких операција, у Хрватској и Словенији обави се и више, чак 100 кадаверичних операција бубрега.

- Трансплантација је сложен хируршки захват - каже проф. Максић. - Када је реч о трансплантацији бубрега у којима учествујем, сама хируршка интервенција изводи се тек после сложене процедуре обраде, потврде крвногрупне и ткивне подударности, као и искључења свих медицинских контраиндикација за трансплантацију.

Сврха трансплантације органа је, по речима професора, да се пацијентима пружи најбољи метод лечења, који ће им омогућити квалитетан и дуг живот, а никако интервенцију која ће довести до брзог одбацивања органа, или смрти.

- Тек по испуњењу свих ових услова, хируршки тимови ВМА приступају сложеним хируршким процедурама експлантације органа и њиховој перфузији специјалним растворима, који нам помажу да се сачува виталност органа до саме трансплантације - каже професор. - Тај период зависи од саме трансплантације органа и износи од четири сата (срце, плућа) до 24 часа (бубрег).

Експлантирани орган пресађује друга група хирурга и ова хируршка интервенција траје од 3 до 6 сати. После операције пацијенти остају у интензивној нези до 24 часа, а потом настављају лечење у центру за трансплантацију органа ВМА.

У раном посттрансплантационом периоду наставља се тимско праћење болесника, решавање раних и касних хируршких компликација и спровођење имуносупресивне терапије против одбацивања органа. У другој и трећој недељи, после успостављања хроничне терапије, болесници се отпуштају на кућно лечење. У даљем току контроле су на седам дана, а тек од трећег месеца на месец дана.

- Преживаљавање пацијената након прве године је 98 одсто - каже др Максић.

- Преживљавање трансплантираног бубрега је 95 одсто. Резултати пресађивања јетре су лошији, као и у целом свету. Преживљавање графта јетре у првој години је око 85 одсто.


(Наставиће се)